Ako biste se kojim slučajem našli u kancelariji ekscentričnog novoizabranog nemačkog kancelara Adolfa Hitlera početkom 1933. godine, verovatno biste se iznenadili jer biste na zidu iza njega videli ogroman portret jednog Amerikanca.
U svojoj kancelariji Adolf Hitler je na zidu držao okačen portret američkog industrijalca Henrija Forda! Govoreći za Detroit njuz 1931. to je objasnio činjenicom da njega vidi kao svoju veliku „inspiraciju“.
Još i više od toga, Ford je jedini Amerikanac čije se ime pominje u Hitlerovoj knjizi „Moja borba“.
„Samo jedan jedini čovek, Ford, pred jevrejskim besom je uspeo da zadrži potpunu nezavisnost… od kontrolišućih gospodara proizvodnje u naciji od sto dvadeset miliona ljudi“, zapisao je Hitler.
Veza Forda i njegove kompanije i nacista seže još u dvadesete godine u vreme kada su se američke automobilske industrije takmičile za primat na nemačkom tržištu. Hitler se divio američkoj masovnoj proizvodnji i bio je pasionirani čitalac antisemitskih radova Henrija Forda.
Neki istoričari idu toliko daleko da tvrde da Hitler nikada ne bi postao toliki rasista da nije pročitao Fordovo delo „Međunarodni Jevrejin“, piše Vašington post. Nije tajna da je Ford gajio simpatije ka nacistima, uglavnom zato što je smatrao da “oni koji toliko mrze Jevreje ne mogu da budu tako loši”. Upravo on je bio prvi veliki Hitlerov obožavalac sa Zapada i svim silama se trudio da Ameriku zadrži van rata jednom kada je postalo jasno da Evropa zahvaljujući Hitleru baš tamo srlja, piše Istorijski zabavnik.
Iako je Ford kasnije porekao svoje antisemitske stavove nastavio je da se divi nacistima, a u julu 1938. četiri meseca nakon aneksije Austrije, nacisti su mu dodelili najveće odlikovanje koje je moguće dati strancu – Veliki krst sa nemačkim orlom. Nedugo potom, i drugi čelnik Fordove kompanije Džejms Mani, dobio je sličnu medalju za „časno službu Rajhu“.
Ford zapravo nije prestao da pomaže Hitleru na svaki mogući način sve do kraja 1942. godine – osam meseci nakon što je Amerika ušla u rat. Sa zadovoljstvom je proizvodio opremu za nemačku vojnu mašineriju koristeći za rad ratne zarobljenike.
Kompanija „Ford“ uporno je tvrdila da su „Ford – Verke“ konfiskovali nacisti 1941. godine i da nisu imali nikakvu kontrolu nad zbivanjima u fabrici, što ne potire činjenicu da su ratni zarobljenici radili tamo i davno pre tog konfiskovanja.
Sve bi ovo ostalo sakriveno da jedan od tih radnika nakon rata nije rešio da tuži fabriku. Optužbe su odbačene, ne zato što je sudija smatrao da su neosnovane, već zato što je smatrao da “bavljenje tim temama treba da ostane na nivou nacija i vlada, i da se ne proširuje na širi krug ljudi”.
