Nije vest kada pas ujede čoveka… Ili, Suma i Sanogo dođu da profesionalno igraju fudbal u Srbiji. Hajde, zaputi se u Afriku, pa tamo ganjaj bubamaru i zarađuj za život kao u slučaju Pančevca Saše Teofanova, koji priča o životu i karijeri u podsaharskoj Zambiji.
Pre Afrike Teofanov je igrao po Srbiji (od svih grupa srpskih liga do elite), u Evropi i Aziji (Šri Lanka). Kad već ne može za Real, Barsu, Inter, Bajern, onda nek bar ponovo bude egzotično! Oduvek je bio neobičan. Jedan od onih za koje se može reći da su na treninzima mogli loptu da pojedu, ali na utakmicama nije bio tako dominantan. Neka verzija Dragana Ćirića, računajući njegovu internacionalnu karijeru.
Kako se dogodilo da na delu zemaljske kugle, gde su najveći rudnici bakra, pronađete svoju zlatnu žicu?
– Dobio sam poziv od Ivana Zorića, koji je bio sportski direktor u klubu Buildkon iz Ndole. Brzo sam se dogovorio sa gazdom Mosesom Mubangom i direktorom Stanarom Čambom o uslovima i potpisao ugovor na godinu dana. Kad je istekao, produžio sam još na šest meseci, tako da sam u Zambiji godinu i četiri meseca i prezadovoljan sam! Nažalost, Ivan je posle četiri meseca morao za Srbiju, a trenutno je u Libiji, u Al Ahliju iz Bengazija.
Za mnoge je to rizičan izbor?
– Predrasude! Oduvek sam želeo da obiđem Afriku, čak i da živim na ovom kontinentu, jer mi je omiljen. Stremio sam tome i zahvaljujući fudbalu uspeo. Stanujem u ogromnoj kući koja ima sve. Zaista je na visokom nivou. Uglavnom se hranim kao u Srbiji, ali jedem stvari koje nemam priliku kod nas da probam. Klima mi je bila najveći problem. Prvih mesec dana mi je bilo strašno teško, pogotovo što sam došao iz minusa. Odmah sam izgoreo! Bilo mi je teško na treninzima, nedostajalo je vazduha, pošto je vlažnost vazduha bila oko 90 odsto. Kasnije se organizam privikao.
Već ste starosedelac?
– Da, ali i jedini beli fudbaler u ligi koja ima 18 klubova! Ne znam kako da to objasnim. Baš sam atrakcija. U gradu sam viđao belce, pošto je razvijena industrija bakra, plemenitih metala imaju cementare, rafinerije nafte i sigurno su iz brojnih kompanija, ali nijednog nisam upoznao. Čuo sam da u prestonici Lusaki, koja je udaljena pet-šest sati vožnje, ima zajednica ljudi s prostora bivše Jugoslavije.
Susret sa Sredojevićem
Ipak, niste jedini Srbin u zambijskom fudbalu?
– Video sam se sa Milutinom Mićom Sredojevićem, našim legendarnim trenerom na ovim afričkim prostorima, koji je selektor Zambije, a kod nas je igrao za beogradski Sinđelić, Grafičar… Prokrstario je crni kontinent uzduž i popreko. Baš mu zavidim.
Kakav je klub?
– Prošle sezone smo imali 17 stranaca, sada ih je desetak. Po tom pitanju smo rekorderi. Klub je osnovan 2012. u Čomi kao AM Velding, ali se pre tri sezone, po plasmanu u elitu, preselio u Ndolu i dobio ime po sponzoru građevinskoj kompaniji „Buildcon Investments“.
Zanimljivo, u prvoj sezoni imali su 25 stranaca i 11 u startnoj postavi, ali su brzo uvideli da to nije pravi put, pa su reducirali broj.
Kvalitet fudbala u Zambiji?
– Jaka liga, baš sam se iznenadio. O nameštanju nema govora, timovi su izjednačeni, na utakmice se putuje autobusom kroz predivne pejzaže. Prava egzotika. Inače su fudbalska nacija, naročito posle avionske nesreće iz 1993. kada se u okean srušio avion njihovog ratnog vazduhoplovstva. Poginulo je 18 reprezentativaca, najbolje generacije koju su ikad imali, blizu obale Gabona. Preživeo je prva zvezda Klauša Bvalija koji nije bio na letu, ali i pored pesimističkih najava fudbal u Zambiji nije zamro. Štaviše, digli su se iz pepela.
Ndola je velegrad?
– Sa oko pola miliona stanovnika treći je grad po veličini u Zambiji, ali se najbrže razvija. Bio je grad duhova zbog propasti industrije, ali je usledio procvat u poslednjih 20 godina. Lociran je samo 10 kilometara od granice sa DR Kongo. Ime je dobio po reci Ndola, a glavna atrakcija je predivno jezero Čilengva koje je turistička atrakcija.
Druženje sa saigračima
Slobodno vreme?
– Sa saigračima, koji su me sjajno prihvatili, idem po tržnim centrima, kafićima, povremeno izađem u noćne klubove. Engleski je zvanični jezik, a kad parlaju na njihovom bantu i njanja jeziku, samo sležem ramenima. Voleo bih da u Africi igram još bar tri godine.
Kako se prebacujete do Pančeva?
– Ndola ima međunarodni aerodrom sa letovima do Adis Abebe, Johanezburga, Najrobija i Lusake iz koje hvatam najpovoljnije veze.
Rekao bi čovek da ste ispunili sve afričke snove?
– Nikako! Nisam najveći, a to je poseta Livingstonu na krajnjem jugu zemlje. To je regija u kojoj dominiraju najatraktivnije destinacije. Ono što mi zovemo safari turizam, koji postoji i u okloni Ndole, ali nije tako razvijen. I, ono najvažnije – Viktorijini vodopadi na granici sa Zimbabveom. Čudo prirode na reci Zambezi. Jedva čekam da osetim taj adrenalin, a od avantura nikada nisam bežao – zaključuje Teofanov.
Bez straha od korone
Korona virus je svuda u svetu aktuelna tema?
– U glavnom gradu ima puno zaraženih, u mom manje. Rigorozni su, pa je maska obavezna u marketima i većim objektima, kao kod nas, samo što nije toliko opasna situacija zbog klime. Testiramo se na svake dve nedelje. Ne pazim se posebno, pa iz Pančeva sam, najzagađenijeg srpskog grada… U Zambiji je HIV virus je veći problem. Zaraženo je više od milion od 17 miliona stanovnika.
Pravoslavna crkva nepoznat pojam
Uskoro će Uskrs, veliki pravoslavni praznik, da li u blizini ima neka bogomolja?
– Odmah po dolasku raspitao sam se i nije me iznenadilo saznanje da nema. Muslimani i hinduisti čine trećinu stanovništva, ostali su hrišćani, mahom katolici i dominiraju njihove crkve, kao i par džamija – objašnjava Teofanov.
Stadion kao svemirski brod
Imate supermoderan stadion?
– Izgleda kao svemirski brod, milina ga je igrati. „Levi Mvanavasa“ prima 50.000 gledalaca i na boljem nikada nisam igrao. U Srbiji nema ni nalik takvom objektu.
Kaunda i Tito u nesvrstanoj misiji
Od Severne Rodezije (Zambija) i Južne Rodezije (Zimbabve) nastale su dve države, a prvi predsednik Zambije bio je Kenet Kaunda. Poznat je po bliskim odnosima sa Jugoslavijom, odnosno drugom Titom i kao treći generalni sekretar Nesvrstanih i naslednik Gamala Abdela Nasera.
