U našem narodu postoji čvrsto uverenje da ne može da se pronađe mesto na svetu gde nema Srba i gde oni na ovaj ili onaj način ne vode glavnu reč u raznim sferama života. Ali, mnogi uspešni Srbi u svetu – iz sveta nauke, kulture, sporta – često se stope s okruženjem u kojem se nalaze i mi i ne znamo za njih.
Jedna od sjajnih zvezda na nebu srpske zajednice Perta je slikarka Mirjana Mar-Vukčević, koja je na zapadnoj obali Australije ostvarila uspešnu poslovnu karijeru, stasala u prepoznatljivu umetnicu i ostvarila ono što je najvažnije u životu – izgradila porodicu i ponosna je majka dvoje dece.
Krajem septembra, Mirjana je u Frimentlu imala svoju prvu veliku izložbu i sa zadovoljstvom je podelila utiske s čitaocima „Vesti“.
– Bila je to moja prva samostalna izložba posle 18 godina, zaista jedinstveno iskustvo i poduhvat koji sam ostvarila vođena strašću i entuzijazmom prema slikarstvu. Naročito sam srećna jer sam uspela da zauzmem drugačiji pristup i odlučila sam da istražujem apstraktnu umetnost umesto klasične, kojom sam se bavila ranije.
Uspeli ste da pripemite izložbu u relativno kratkom vremenu?
– Kada sam pronašla pogodnu lokaciju za izložbu, jedini slobodan termin bio je 23. septembar i praktično sam imala samo dva meseca da spremim blizu 40 slika. Pošto volim izazove, obavezala sam se na to i izložba pod nazivom „Plavo – apstraktno“ bila je na izvestan način moj zvanični povratak profesiji koju najviše volim.
Kako je protekla izložba, da li ste zadovoljni posetom?
– Izložba je bila prilično uspešna, sa oko 200 posetilaca na otvaranju. Oko 70 odsto slika prodato je na otvaranju, a to je bilo više nego prijatno iznenađenje za mene. Umetnička dela su bila pretežno akril na platnu, sa samo jednom slikom naslikanom uljem.
Recite nam nešto više o sebi?
– Rođena sam u Zadru 1982. godine i s porodicom sam živela u ravnokotarskom selu Zemunik Gornji, gde su nastala neka od mojih najlepših uspomena iz detinjstva. Zbog rata smo morali da napustimo svoj dom i emigrirali smo u Australiju sredinom 1995. U teškim uslovima smo započinjali novi život u zemlji čiji jezik nismo govorili i čija kultura nam je bila strana, izazova je bilo mnogo, ali su roditelji stalno ohrabrivali moje sestre i mene da se školujemo i naporno radimo kako bismo stvorile sebi ispunjen i uspešan život.
Kako ste se odlučili za slikarstvo?
– Uvek sam volela da crtam i slikam. Kao mala sam popunjavala sveske sa malim skicama i crtežima. Tokom srednje škole definitvno sam shvatila da želim da se bavim umetnošću kao karijerom, ali sam posle mature ipak odlučila da godinu dana pauziram pre nego što donesem odluku šta želim da studiram i radim. Opredelila sam se da dve godine studiram likovne umetnosti i već 2003. održala sam svoju prvu samostalnu izložbu i učestvovala sam na grupnim izložbama. Sve su bile uspešne, ali ubrzo sam shvatila da ću se suočiti s finansijskim ograničenjima i nepredvidljivošću života umetnika u kapitalističkom svetu. Pošto nisam mogla da se izdržavam kao umetnik s punim radnim vremenom, morala sam da izaberem neku konvencionalnu karijeru.
Sigurno nije bilo lako doneti takvu odluku?
– To je bila otrežnjujuća spoznaja, jer sam shvatila da svoje snove o bavljenju umetnošću moram da stavim na čekanje – na neodređeno vreme. Bilo mi je teško da to prihvatim. Studirala sam arhitektonski dizajn, a zatim sam se posvetila građevinskoj geodeziji, gde sam ostala narednih 15 godina. S obzirom na to da je reč o pretežno „muškoj“ profesiji i hibridu inženjerskih disciplina i zakonodavstva, bila je to ironično najmanje kreativna i najrestriktivnija profesija. To me je još više udaljilo od umetnosti, ali sam naučila mnogo baveći se tim poslom.
Kako ste odlučili da se vratite slikarstvu?
– Posle 15 godina karijere u građevinskoj industriji, lični razlozi su me naveli da preispitam svoj životni put. Shvatila sam da više ne uživam u takvoj vrsti posla i uz ohrabrivanje od strane supruga odlučila sam da ponovo probudim kreativnost u sebi.
Ko vam je najviše pomogao u karijeri?
– Moja porodica i njihova podrška mi znače sve. Ne može se stvarati slobodno i sa strašću bez podrške voljenih. Barem ja ne mogu. Tako je krajem prošle godine moj muž odigrao važnu ulogu u mom povratku umetnosti, posle teškog perioda u kojem sam izgubila oca i baku, dve veoma važne osobe u mom životu. Tada mi se sve u vezi sa umetničkom karijerom učinilo besmislenim. Ali, suprug mi je predložio da se ponovo posvetim slikarstvu, što sam u početku odbijala, ali sam ipak uspela da pobedim tog skeptika kog svi imamo u sebi i koji voli da sabotira naše snove. U tim trenucima su iskrenost i podrška voljenih od neprocenjivog značaja, a meni je bezgranična vera mog muža pomogla da se održim kroz nesigurna vremena i njemu dugujem najveću zahvalnost.
Gde pronalazite inspiraciju za stvaranje?
– Inspiracija je svuda. Sam život je inspiracija. Dolazeći iz profesije zasnovane na ograničenjima, odbijam da izaberem jednu temu i da samo to oslikam. Ne želim da slikam istu stvar svaki dan jer to bi ugasilo ono što me uzbuđuje u umetnosti. Svet ima beskrajnu zalihu inspiracije i mogućnosti, a to i jeste najuzbudljivije u svemu.
Kakvi su vam planovi za budućnost?
– Što se tiče slikarstva, upravo sam se obavezala na još jednu samostalnu izložbu, koja će biti otvorena 9. januara iduće godine. Privatno, uskoro ćemo se na dve godine preseliti u Ameriku, u Denver, zbog poslovnih obaveza mog supruga. Izuzetno sam uzbuđena i radujem se ovoj promeni i istraživanju drugačijeg okruženja i kulture. Definitivno ću nastavliti da slikam i planiram da izlažem i u Americi.
Majka, umetnica, domaćica…
Kako uspevate da uskladite obaveze u životu – porodicu, posao, umetnost?
– S vrlo malo sna! Imam devetogodišnju kćerku i dvogodišnjeg sina i obaveze usklađujem oko njihovih potreba. Porodica je za mene uvek na prvom mestu. S druge strane, umetnost je odjednom postala moj posao s punim radnim vremenom, pa pokušavam da slikam svakog dana u nedelji, što je naporno. Ljudi nekad imaju pogrešnu percepciju o umetnicima, jer nas u filmovima često netačno predstavljaju kao napuštene i sebične neznabošce, sklone porocima i grehovima. A ja sam eto umetnica koja veruje u Boga, neispavana domaćica, kuvarica, čistačica, menadžerka, taksista, majka, žena, sestra, ćerka… Uvek radim u visokooktanskom tempu koji odgovara mom nivou energije, a sve lakše prebrodim uz smisao za šalu. Takođe, imam i muža koji povremeno opere sudove.
Lepote Zapadne Australije
Šta je to posebno u Pertu da bi se neko opredelio da živi u ovom gradu?
– Pert nije bio mesto izbora moje porodice, koliko neophodnost u koju smo sleteli 1995. Naučila sam da ga volim i smatram svojim domom. Grad je zaista lep i nudi mnogo ako znate šta i gde da tražite. U duši sam seosko dete, tako da me veliki gradovi ne zanimaju. Zapadna Australija je divlja, ogromna i lepa. Imate pregršt inspiracija u prirodnom svetu i ako volite prirodu i avanture, ovo je idealno mesto. Moja porodica i ja volimo vodu i često smo na čamcu i istražujemo okolna ostrva. Imati kilometre belih peščanih plaža sa tirkiznim okeanom samo za sebe nije loša stvar i to ne bih nikada menjala za prenaseljenu betonsku džunglu.
Fragmenti uspomena i snova
Šta dominira na vašim slikama?
– Slobodno izražavanje i spontanost. Ako krenem sa slikanjem sa smišljenom i isplaniranom vizijom konačnog proizvoda, brzo uvidim kako mi taj pristup ne funkcioniše. Zato, dozvoljavam sebi da slikam ono što mi prirodno padne i nemam omiljenu sliku. Svaka mi je draga, jer su u njima fragmenti mojih uspomena, snova, emocija i misli.
Radost deljenja
Koliko vam je važno da slike ostvare kontakt s posmatračima?
– Izuzetno! Radost se nalazi u deljenju s drugima i poseban je osećaj videti da drugi cene tvoje delo i uživaju u njemu. To što se ljudi pronađu u mojim slikama najveći je kompliment koji postoji. Za mene je važnije da se posmatrač pronađe u mom umetničkom delu, nego da mene vide u njemu.
