Nekada stvarnost ume da donese jezivije priče od fikcije. To je slučaj sa životnom pričom Blanš Monije, devojke iz Francuske koja je 24 godine provela u zatočeništvu u zaključanoj sobi, gde je živela u sopstvenom izmetu i otpadu.
Nakon što je tamnošnja policija dobila anonimno pismo u kome je prijavljena sudbina nesrećne devojke, upali su u sobu 1901. godine i spasli je.
Pismo je bilo upućeno načelniku policije, i glasilo je otprilike ovako: “Imam čast da vas obavestim o izuzetno ozbiljnoj pojavi. Reč je o usedelici koja je zaključana u kući gospođe Monije. Žena je izgladnela i proteklih 25 godina živi od otpada, u sopstvenoj prljavštini”.
Ovo pismo je zapanjilo policiju. Kada su otišli na lice mesta, zatekli su anoreksičnu Blanš Monije koja je ležala u gomili smeća na kauču, u sobi na spratu.
Težila je svega 25 kilograma, a imala je 49 godina. Krila se ispod čaršava, preplašena. Nije videla ni zračak sunca pune 24 godine.
Jedan svedok otkrića nesrećne žene zapisao je sledeće:
“Odmah po ulasku u sobu otvorili smo prozor, i to uz velike poteškoće jer je tamne zavese prekrivao debeli sloj prašine. Sa prvim zracima svetlosti koji su se probili, videli smo telo koje leži na krevetu, pokriveno prljavim ćebetom. Radilo se o gospođici Blanš Monije. Nesrećna žena ležala je kompletno gola na madracu od trule slame. Oko nje bile su gomile trulog mesa, povrća, ribe i hleba. Našli smo i nešto školjki, ali i buba koje su milele po njoj. Smrad je u sobi bio nepodnošljiv, te nismo mogli da ostanemo kako bismo odmah izvršili uviđaj.”
Njena majka, gospođa Monije (75) sedela je potpuno spokojno u dnevnoj sobi. Ona i devojčin brat privedeni su na informativni razgovor, a Blanš je odmah odvedena u bolnicu, na ivici smrti.
Jeziva ljubavna priča
Tokom istrage, jeziva istina je isplivala na površinu. Kada je Blanš imala 25 godina, njena majka saznala je da joj je ćerka u tajnoj ljubavnoj vezi sa starijim advokatom. Zabranila joj je da nastavi odnos sa njim, i majka je skovala plan kako da osigura da se romansa neće nastaviti.
Zaključala je ćerku u sobu sve dok ova ne popusti i ne pristane da odustane od advokata. Blanš nije želela da se odrekne svoje ljubavi.
Blanšin rođak, Marsel, tvrdio je kasnije da je devojka po svemu sudeći bila luda, i da nikada nije ni pokušala da pobegne iz sobe. Međutim, svedoci su tvrdili da su često imali prilike da čuju Blanš kako zapomaže i moli da je puste iz tamnice.
Jedan svedok naveo je da je 16. avgusta 1892. godine čuo da je nesrećna devojka plakala.
– Šta sam vam uradila da biste me zatočili poput neke zveri? Ne zaslužujem ovu užasnu kaznu. Mora da Bog i ne postoji, inače ne bi dozvolio da njegova stvorenja ovako stradaju! I niko ni ne pokušava da mi pomogne – vikala je, ali se niko nije umešao i pokušao da je spase.
Njen zatvor nastavio se i nakon što je njen izabranik preminuo. Nije poznato zašto nikada nije pokušao da je spase.
Epilog
Blanšina majka, gospođa Monije Demarkone, uhapšena je dan nakon stravičnog otkrića, i to u šest uveče. Smeštena je u pritvor u kome je i umrla nakon 15 dana. Njene poslednje reči bile su upućene lekaru koji ju je posetio upravo u trenucima kada se rastajala sa dušom. Rekla je: “Ah, jadna moja Blanš”.
Suđenje Blanšinom bratu, Marselu, počelo je 7. oktobra 1901. godine. Četiri dana kasnije, osuđen je na 15 meseci zatvora. 11. oktobra, masa se okupila ispred sudnice, i vrištanjem i povicima iskazala oduševljenje zbog presude.
Međutim, Marsel je uložio prigovor na tužbu, i 20. novembra 1901. godine, sud ga je proglasio nevinim.
Iako je Blanš u narednim godinama uspela da nabaci nekoliko kilograma, nikada nije uspela da se psihički oporavi. Umrla je na odeljenju psihijatrije 1913. godine, tačno 12 godina nakon što je oslobođena iz svoje tamnice.
