Legenda kaže da je prilikom opsade Beograda od strane Turaka 1456. godine, jedan vrabac bio proboden sa tri strele i tako spasio živote tri tadašnja Beograđana.
Naše male komšije, između ostalog, nestaju s gradskog asfalta zbog ljudskog nemara, ali i zbog visokog nivoa zagađenja i velike buke. Da bi zaštitili ovu ugruženu vrstu, u dvorištu Narodne biblioteke „Jovan Popović“ u Kikindi, trideset nekada poštanskih sandučića, nedavno je renovirano za njihovo gnežđenje i boravak.
Svrha ovog svojevrsnog „hotela za ptice“, (tako i piše ispod sandučića, a sada njihovih kućica), jeste da im se omogući da prave sigurna gnezda, a samim tim i da se vrapci održe u gradskim sredinama. S obzirom na to da statististički podaci govore da se broj vrabaca prepolovio u odnosu na pre četrdeset godina, postavlja se pitanje koliko su značajne akcije koje pokreću odgovorni građani i mogu li da utiču na popravljanje opšte slike?
Ornitolog iz Zavoda za zaštitu prirode, Ivan Medenica, za emisiju Magazin na Prvom, Radio Beograda 1, kaže da je svaka aktivnost usmerena na stvaranje boljih uslova za preživljavanje vrsta koje nestaju za pohvalu, ali da to nije dovoljno da se značajnije poveća broj vrabaca.
Ivan Medenica objašnjava da u Srbiji žive četiri vrste vrabaca, od kojih su dve vezane za čoveka i naseljena područja, a to su čuveni dživdžan ili vrabac pokućar i poljski vrabac, dok u prirodi živi još španski i najređi vrabac, kamenjarac.
– Pokućar i poljski vrabac se gnezde u blizini ljudskih naselja, ali traže skrivena mesta, kao što su šupljine ili stare kuće i dvorišta. To su prirodna gnezdilišta tih ptica, u kojima se osećaju bezbedno. Takvih mesta je sve manje. Razvoj gradova podrazumeva sve veći broj solitera, sve više asfalta, a sve manje zelenih površina, parkova ili šuma. To je jedan od razloga što vrapci u sve manjem broju žive u našoj blizini – naglašava Medenica.
Ono što takođe utiče na smanjenje broja ovih ptica jeste nedostatak hrane, kao što su insekti kojima hrane mladunčad, a koje čovek uništava hemikalijama, jer im baš ti mali insekti, kao što su muve i komarci, zagorčavaju život.
Dživdžani i poljski vrapci su ptice stanarice i treba im ostavljati hranu tokom hladnih dana na onim mestima na koja dolaze. Ali za španskog vrapca, koji je ptica selica, zanimljivo je to što se on gnezdi u rodinim gnezdima, tako da ako čuvamo gnezda roda, čuvamo i španskog vrapca.
Ornitolog iz Zavoda za zaštitu prirode Ivan Medenica, smatra da nećemo tako lako vratiti vrapce u gradove.
– Za nestanak vrabaca, kao i za svaku drugu vrstu, odgovornost čoveka je velika, i to kroz direktnu aktivnost, kao što je devastiranje staništa, ispuštanje nekih zagađivača i uništavanje samih jedinki, ali i indirektno, kroz klimatske promene, prenamenu zemljišta, to jest promenu u strukturi predela u kojima žive – dodaje Medenica.
Za ptice koje žive u blizini čoveka, svaka od navedenih ljudskih aktivnosti suštinski se odražava na održanje vrste, tako da možemo reći, „da vrapci nestaju, između ostalog, i kao žrtve našeg napretka“, zaključuje Ivan Medenica.
