Diplomata Zoran Milivojević kaže da je jedina šansa za deblokiranje pregovora Beograda i Prištine da se “SAD aktivnije uključe”, ali istovremeno naglašava i da sva odgovornost za neuspeh dijaloga leži najviše upravo na Vašingtonu i Briselu.
Kako ističe, bilo je jasno od dolaska Kurtija na vlast da od pregovora neće praktično biti ništa, što se i potvrdilo.
– Mislim da nije problem u Kurtiju, njegovi stavovi su jasni, problem je u onom delu međunarodne zajednice koji podržava kosovsku nezavisnosti i kako vidimo podržava i Kurtija u stavu, jer se on sigurno ne bi tako ponašao da nema podrške sa strane.
Koliko EU ima snage da napravi pomak u dijalogu Beograda i Prištine?
– EU je potvrdila da nema kredibiltet, ni snagu, a rekao bih ni političku volju da se ozbiljno angažuje oko toga. Nema ni instrumente da deluje u Prištini, tako da sve zavisi od Vašingtona. Imam utisak da ovoj političkoj garnituri koja je sada u Vašingtonu odgovara ovakav pristup, jer ovo je u stvari pritisak na Srbiju, kako bi se ona naterala da izmeni svoj stav i da u pregovorima ide u više u susret onome na čemu insistira Priština, a ne onome što je državni i nacionalni interes Srbije. Priština i Vašington imaju isti cilj, potvrdu nezavisnosti Kosova, razlikuju se samo pristupi u taktici.
Kakva je razlika u pristupu Trampove i Bajdenove administracije dijalogu?
– Trampova administracija je bila pragmatična, imala stav da se mora uvažiti stav Srbije i da je jedina šansa da pregovori uspeju da se prihvati da i Srbija ima svoj interes u tome. Nastupili su pragmatično, išli s formulom koja se zasnivala na ekonomskoj, i to je dalo neki rezultat. Bajdenova administracija se vratila na staro i mi smo se svi skupa u celoj priči vratili na staro. Da li će primeniti isti stav kao Tramp kako bi presekli ovu agoniju, videćemo, ali nemam utisak o velikoj spremnosti – iz dva razloga. Prvi je što je ovo ujedno i pritisak na Srbiju da se isposluju ustupci Srbije pre svega oko platforme. Da odustane od razgovara o pitanjima koja su ostala iza nas kao nerešena i drugo da se progura nova platforma za koju se zalaže Kurti, da bude više razgovara o statusnim pitanjima nego ranije, ali mislim da to neće dati rezultat. Treba i napomenuti da administracija u Vašingtonu i Briselu podržavaju Kurtijevu vlast koja nije opterećena hipotekom OVK, nego kako oni gledaju, demokratski izabrana i ima platformu koja više Kosovo identifikuje kao politički sistem koji bi ličio na državu.
Zašto Zapad ne pritiska Kurtija da ispoštuje prethodne dogovore?
– Vidite, bilo je jasno od samog početka, od 14. februara kada je Kurti došao na vlast, da neće poštovati nikakve prethodne sporazume. Odsustvo reakcije na Zapadu govori u prilog teze da on za takav stav na neki način ima podršku. I drugo, na Zapadu nema politike volje da se istraje na primeni prethodnih sporazuma, uspostavi ZSO. Zato nisam optimista, ne vidim da će doći do promene i ne vidim pritisak na Kurtija da promeni stav. Ali svako očekivanje da se pritiskom na Srbiju da odustane od svojih stavova ili približavanje stavovima Prištine nemaju šanse na uspeh.
U slučaju neuspeha dijaloga u Briselu, može li se on izmestiti u Vašington?
– Nema za to nikakve šanse. Ovi pregovori se vode na osnovu rezolucije Generalne skupštine UN, gde EU ima mandat kao statusno neutralna strana u pregovorima Beograda i Prištine. Ne radi se o međudržavnim pregovorima, nego pregovorima države Srbije i KiM kao entiteta pod protektoratom UN. Pitanje KiM je u nadležnost SB UN i svaka promena podrazumeva saglasnost SB i promenu Rezolucije 1244 i zato nema šanse da Vašington vodi pregovore. Jedino ukoliko ovde ne bude bilo uspeha, pregovori se mogu vratiti u SB UN, ali mislim da nije to Zapadni interes već da isposluje nastavak pregovora i dolaska do rešenja koji je na liniji Zapadnih ciljeva, odnosno pravno-obavezujućeg sporazuma koji podrazumeva neku vrstu priznanja.
Kako gledate na Kurtijev pristup dijalogu?
– Potpuno jasno od početka da Kurti i ekipa u Prištini nastupaju iz pozicije priznanja, koja podrazumeva da pregovaraju dva ravnoprava partnera i da se radi o državnim pregovorima, ali ta pozicija nema šanse za uspeh. Kurti je pokušao da uvede nove teme i da inauguriše novu platformu, ali za to nema nikakve šanse sa pristupom i pričom o genocidu, ratnim zločinima, Srbijom kao krivcem i opet razgovorima na poziciji priznanja. Sve dok Kurti nastupa sa te pozicije, nema šanse da dijalog napreduje, ali nije odgovornost na njemu nego na Vašingtonu i Briselu, i ja bih rekao pre svega Berlinu. Ako zaista žele dijalog i da dođe do normalizacije moraju da deluju na Prištinu da promeni stav. Srbija će naravno učestvovati, ali normalizacija i rešavanje pitanja od životnog značenja neće biti dok se ne promeni Kurtijeva pozicija. Tek ako se to desi možemo imati napredak u pregovorima.
Bolton je nedavno naveo da ako nema teritorijalne razmene neće biti napretka u pregovorima. Vaš komentar?
– Bolton je u pravu. On govori ono što je osnova američke politike, a to je pragmatizam. To što on govori, Trampova administracija je to razumela i primenjivala u praksi. Bajdenova se na to još nije odlučila. Bolton je u pravu, morate imati faktičko stanje. U političkom smislu faktično stanje jeste da je KiM entitet pod protektoratom UN. Priština ne kontroliše teritoriju – sever, tu su i enklave kao i položaj SPC. Veliki broj argumenata koji ne daju za osnovu bilo kakvo razmatranje državnosti. Treće, tu je promena u globalnim odnosima, četvrto – pozicija Srbije se promenila u odnosu na ranije i peto, tu je dijalog koji je tekao i sporazumi koji su potpisani, ali nisu primenjivani. Sve su to elementi faktičkog stanja koja nalažu da morate da ih imate u vidu ako želite nastavak dijaloga. U tom smislu Boltonova napomena i te kako ima smisla i osnova u faktičkom stanju, koje ne daje argumente za poziciju za koju se zalaže Kurti i na kojoj insistiraju Vašington i većina u Briselu.
