Kosovu nije potrebno priznanje od Španije da bi bilo nezavisna država. Kosovu je potrebno priznanje Španije da dalje gradi svoj evropski i zapadni državni identitet, smara Veton Suroi, novinar i književnik iz Prištine, prenosi Kosovo online.
Zašto se Španija boji nezavisnosti Kosova?
Poslednji put kada sam se sreo sa španskim zvaničnikom u Madridu, bilo je to sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Moratinosom. Ovo je bio drugi sastanak sa njim, a došao je skoro godinu dana nakon prvog, kada se Kosovo pripremalo za proglašenje nezavisnosti. Sada, sa nezavisnim Kosovom, razgovor nije bio u kontekstu „šta će se dogoditi ako (ili kada) Kosovo proglasi nezavisnost“ (sa svim nagađanjima o masovnom odlasku srpskog stanovništva posle talasa nasilja i tome slično), nego u sklopu daljih postupaka: kako će se Španija ponašati s ovom novom stvarnošću koju u početku nije htela priznati.
I tako se razgovor usredsredio između ostalog na dve najspornije tačke. Prvo, prema unutrašnjoj osetljivosti Španije (tada sa baskijskim strankama koje traže veću autonomiju), dakle o strahu Španije da priznavanje nezavisnosti Kosova otvara problematičan unutrašnji proces s Baskijcima, koji bi mogli da koriste isti presedan. Drugo, na novu srpsku inicijativu usvojenu u Generalnoj skupštini UN-a za ocenu nezavisnosti Kosova koja će se ocenjivati u smislu međunarodnog prava na Međunarodnom sudu pravde.
Iznenadilo me je kako se Španija, konsolidovana demokratija sa funkcionalnim federalnim sistemom, može bojati nezavisnosti Kosova. I, ističem tri parametra koja se moraju uzeti u obzir u svakoj krizi kojom se ustvrđuje da se koristi „kosovskim presedanom“: raspad savezne države kao što je bivša Jugoslavija, nasilni čin u meri genocida nad narodima u Federaciji i, na kraju, međunarodni sistem protektorata sa integrisanim političkim procesom koji definiše budućnost te zemlje na osnovu samoopredeljenja. Nijedan od ovih parametara nije (ni blizu) prisutan u poličkoj krizi u Španiji.
I ministar koji se složio sa tim govorio je o drugom pitanju, koja se odnosi na Međunarodni sud pravde, rekavši da će Španija zauzeti svoj stav o priznavanju nezavisnosti Kosova na osnovu mišljenja MSP-a (Međunarodnog suda pravde). To je i javno rekao nekoliko dana kasnije.
Dalja priča nije se odvijala kako je obećano.
„Španija nikad neće priznati Kosovo“
U španskoj unutrašnjoj politici povezanost Kosova i Baskije je ubrzo zaboravljena, a kada se nekoliko godina kasnije pojavila kriza sa Katalonijom, Kosovo se više nije pominjalo kao analogija, već se pominjala Slovenija.
Kada je MSP (Međunarodni sud pravde) dao svoje mišljenje, Kosovo se složilo sa novom inicijativom Srbije i EU, da je mišljenje MSP jednako ekvivalentno pravu Srbije da negira to mišljenje. Španija i mnoge druge države (posebno Latinske Amerike), u kojima Španija snažno lobira za nepriznavanje kosovske nezavisnosti, uzele su „dijalog između Prištine i Beograda“ kao mogućnost da ne priznaju nezavisnost Kosova. Tokom ovih deset godina i sa eskalacijom krize u Kataloniji, od španskih zvaničnika su se čak čule se izjave da Španija nikada neće priznati Kosovo.
Prošle nedelje – na sastanku u Madridu, u organizaciji Kraljevskog instituta Elcano i Fonda otvorenog društva Kosova – bilo je lako utvrditi da se stvari neće rešiti same od sebe. U proteklim decenijama Kosovo i Španija sledili su istu politiku, ne priznajući presudu Međunarodnog suda pravde. Ako Kosovo nije postupilo po toj presudi, zašto bi se to očekivalo od Španije?
Ispalo je da Španija ne može postati više kosovska od samog Kosova. U stvari, u međuvremenu se desio paradoks. Tokom poslednje dve godine, spoljna politika Španije bila je takva da joj je više stalo do očuvanja teritorijalnog integriteta Kosova nego njegovom predsedniku (Hašim Tači); Španija je bila jedna od najglasnijih država protiv teritorijalne podele Kosova i razmene teritorije između Kosova i Srbije.
Španski zvaničnici, uključujući visoke zvaničnike, nisu došli na taj sastanak da iznose ovakve analize, već da bi poslali poruku, koju iznose širom Evrope pri kraju ove godine: Španija će priznati Kosovo čim se postigne sporazum između Kosova i Srbije. Tako zvanični Madrid više nije doživljavao nezavisnost Kosova kao doktrinalni problem, već kao realnu politiku: od „nikad“ do „priznaćemo ako …“. Ovim se Španija odrekla straha od pre jedanaest godina: više nije važno kako će se tumačiti priznanje nezavisnosti Kosova od bilo koje političke snage ili etničke politike unutar Španije.
I čini mi se da je odgovarajuća formulacija, koliko god zvučala provokativna, da Kosovu nije potrebno priznanje Španije (tj. Rusije, Kine ili bilo koje druge regionalne ili svetske sile) da bi bilo nezavisna država. Poslednjih jedanaest godina Kosovo je bilo nezavisna država i nastaviće da bude takvo sa ili bez priznavanja od strane Španije. Štaviše, sada već svako realno razmišljanje, čak i u Srbiji, lako vodi ka tome da bi bilo besmisleno razmišljati da će kosovski građani odustati od nezavisnosti i stvoriti status zavisnosti.
Međutim, istovremeno, sa konstatacijom da Kosovu ne treba priznanje Španije da bi bilo nezavisna država, mora se reći da je Kosovu potrebno priznanje Španije kako bi se dalje izgradio njegov evropski i zapadni državni identitet. Bez priznanja i pristanka Španije, Kosovo će teško biti članica NATO, što je glavna potreba zemlje, kako ruski prodor u region raste, čak i do mosta u Mitrovici. I, pod dva, bez priznanja Španije apsolutno nema mogućnosti za integraciju u EU. Iz ove perspektive, priznanje Španije i ostale četiri zemlje EU od vitalnog je značaja za budućnost Kosova.
U svetu koji postaje sve složeniji, jedna stvar je jasna, potreba istočnih snaga da što više prodru na Zapad i spreče njegovu ekonomsku, političku i vojnu konsolidaciju. Deo ovog napora je zadržavanje Kosova van porodice Zapada; ovo je ponovo već pitanje za NATO, EU i transatlantsku porodicu, zaključuje Veton Suroi.
