Ispod kosovsko-metohijske zemlje smešten je trezor rudnog bogatstva, zahvaljujući kome su stvoreni ne samo moćna ekonomija, već i kultura i duhovnost srednjovekovne Srbije. Iz ovog trezora se u drugoj polovini dvadesetog veka godišnje eksploatisalo 15–20 miliona tona mineralnih sirovina, kaže prof. dr Slobodan Vujić.
U razmatranju kosovsko-metohijskog pitanja najmanje je zastupljen aspekt vezan za mineralno-sirovinski basen, a u moru protivrečnih i proizvoljnih procena o rudnom bogatstvu južne pokrajine iz vidnog polja izmiče činjenica da možda baš tu leži ključ za objašnjenje – zašto je oteto?
Bogatstvo ispod Kosova i Metohije
O tome koliki su mineralno-sirovinski potencijali Kosova i Metohije, u kojoj su vezi rudna bogatstva sa suverenitetom, te da li bismo bez podzemnih rudnika cinka danas imali manastirske riznice, neprocenjive duhovne belege srednjovekovne Srbije, razgovaramo sa prof. dr Slobodanom Vujićem, inostranim članom RAN-a ( Ruske akademije nauka), članom AINS-a (Akademije inžinjerskih nauka Srbije) i jednim od autora kapitalne monografije o rudnim bogatstvima Kosova i Metohije.
Mineralno-sirovinski potencijali Kosova i Metohije su ekonomski strateški vredni i značajni, ukazuje dr Vujić, napominjući da je u prvom redu reč o rudama olova, cinka, srebra, zlata, nikla, magnezita, boksita i uglja.
Rezerve uglja dovoljne za dva veka
Samo, kada je reč o uglju, navodi on, radi se o ogromnim količinama rezervi koje bi mogle da, ukoliko nam je parametar sadašnja potrošnja uglja u Srbiji, podmire potrebe za narednih 180 do 200 godina.
– Kosovsko metohijski basen je veoma bogat ugljem. Procene su da su geološke rezerve između 12,5 i 13,5 čak do 14 milijardi tona uglja, što je značajno i veliko i sa globalnog aspekta. Proizvodnja uglja do pedesetih godina prošlog stoleća uglavnom je bila podzemna, a onda su otvorena dva velika površinska kopa — Dobro Selo i Belaćevac, gde je ta proizvodnja bila daleko obimnija, veća, ali i sigurnija i pouzdanija.
Ukupno je proizvedeno negde oko 240 miliona tona uglja u drugoj polovini 20. veka, a to su količine, da bismo bili slikovitiji, ekvivalentne sa oko 45 miliona tona nafte.
Kada je reč o obojenim metalima, rudama olova, cinka, srebra, zlata, boksita, Vujić kaže da je teško sa preciznošću govoriti, jer se radi o rezervama koje su konstatovane pre više od 20-30 godina i one su u međuvremenu promenjene. Tu važi, objašnjava, princip magacina u kojem imate unos i iznos robe.
U ovom momentu ne postoji tačan popis koliko je iz tih magacina izneto, ali na osnovu poznavanja geološke strukture i drugih geoloških indikatora, procena je, kaže, da je to područje potencijalno veoma bogato mineralnim resursima.
Mineralni resursi – važan element u slagalici otimanja Kosmeta
Analizirajući sirovinsko bogatstvo koje Srbija ima na Kosovu i Metohiji, a u kontekstu činjenice da je reč o okupiranoj teritoriji, Slobodan Vujić navodi da suverenitet i tehnološki razvoj svake zemlje zavise od mineralnih sirovina.
Takođe, on ukazuje na činjenicu da je stepen iscrpljenosti mineralnih resursa većine evropskih zemalja veoma visok i da u miljeu geopolitičkih, vojnih i drugih interesa mineralni resursi igraju značajnu ulogu.
Otuda su, smatra Vujić, mineralni resursi naše južne pokrajine važan element u slagalici koja otkriva zašto nam otimaju Kosmet. Sve je postalo jasno nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, kada počinje, podseća, komadanje kombinata „Trepča“ i obustavljanje rada rudnika.
– Metalurgija je, recimo, zaustavljena pod obrazloženjem zaštite životne sredine, metalurgija cinka pod izgovorom da nisu u stanju da garantuju bezbednost radnika pošto se postrojenje nalazi na delu Kosovske Mitrovice, južno od Ibra. Zatim se desio upad vojnika, mirovnih snaga u direkciju kombinata ’Trepča‘ u Zvečanu 2000, kada je uhapšen i proteran generalni direktor, a jedna od odluka administracije UNMIK-a bila je da za generalnog direktora kombinata imenuju predstavnika multinacionalne kompanije za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom.
Rudna bogatstva su deo srpske istorijske vertikale
Nije poznat, navodi Vujić, primer u novijoj istoriji da međunarodna zajednica, oglušujući se o samoproklamovana civilizacijska načela, otima jednoj državi deo teritorije i njene resurse, nastojeći da zatre istorijsko pravo, duhovno i kulturno nasleđe naroda. A upravo je rudno bogatstvo, kaže, neodvojiv deo srpske istorijske vertikale.
– Identitet srpskog rudarstva utkan je u dva najprosperitetnija perioda. To je srednjovekovna Srbija i Srbija druge polovine 20. veka. Radi se o vertikali sa korenima starim blizu jednog milenijuma, što utvrđuje konzistentnost trajanja i istoričnost pravila: jaka država jako rudarstvo, odnosno jako rudarstvo jaka država, i istorijsko pravo na Kosovo i Metohiju. Prikaz mineralnog sirovinskog kompleksa na KiM novijeg vremena ne bi bio samosvojan bez ove istorijske vertikale – kaže Vujić, uz napomenu da je rudarstvo stvorilo materijalnu osnovu za ekonomsku, političku i vojnu moć države, ali i za kulturno, duhovno uzdizanje i snagu srednjovekovne Srbije.
Istraživanje litijuma kritikuju neznalice
Na pitanje kako u svetlu rečenog ocenjuje ekološki esnaf, koji danas upozorava na nesagledive posledice istraživanja litijuma i otvaranja novih rudnika, Vujić odgovara pitanjem: Kako smo preživeli 8.000 godina rudarstva i metalurgije ruda crnih, obojenih i plemenitih metala na ovim prostorima?
– Posredi je nerazumevanje rudarstva. Rudarstvo je fazni proces. Rudarstvo počinje geološkim istraživanjima prostora koja su potpuno benigna sa aspekta ekologije. To protivljenje geološkim istraživanjima je potpuno apsurdno, zato što rezultati tih istraživanja mogu biti pozitivni ili negativni i to bih nazvao inventarisanjem u podzemnom magacinu. Ne znači da će ako se izvode geološki istražni radovi jednoga dana doći do eksploatacije.
Nakon istraživanja, objašnjava Vujić, sledi faza ozbiljnih analiza, izrada studija, projektovanja koja treba da ponude rešenje ako je ležište eksploatabilno, a zatim priprema za otvaranje i izgradnju rudnika, sve do finalne faze koja se odnosi na preradu i metalurgiju. Sve ove faze nemaju podjednake ekološke efekte, odnosno uticaj na životnu i radnu sredinu.
– Na sceni je sveznanje. Neko na osnovu lične percepcije osporava ono što ne zna, potencijalno stvarajući opštu štetu.
Stav SANU neobjašnjiv
Rudarstvo je, ukazuje Vujić, ne samo u Srbiji, već u celom svetu svojim dostignućima ispisalo istoriju tehničkih nauka i rudarske akademije su izrodile velikane među kojima su Mihail Lomonosov, Mihajlo Pupin, dva Nobelovca, jedan za fiziku, jedan za ekonomiju, predsednik Britanskog kraljevskog društva takođe je konstruktor sigurnosne rudarske lampe itd.
Na pitanje kako kao prvi rudarski inženjer koji je postao inostrani član RAN-a tumači činjenicu da u SANU nema mesta za naučnika ovog profila, i to punih 135 godina, od trenutka osnivanja, Vujić kaže:
– Od vremena akademika Ljubomira Klekića, rudarskog inženjera, jednog od utemeljitelja Srpske kraljevske akademije, dakle SANU, osnivača škole mehanike i škole mašinstva na Univerzitetu u Beogradu, do danas nijedan od 10 kandidovanih rudarskih stručnjaka nije udostojen članstva u SANU. Bez objašnjivog odgovora, ovo je stvarno poražavajuće.
U SANU kao instituciji od najvećeg nacionalnog značaja, koja se mora čuvati, ocenjuje Slobodan Vujić, rekonstrukcija izborne paradigme i rešavanje drugih problema može se uspešno izvesti kapitalnim remontom sa dobro osmišljenim havarijskim algoritmom.
