Fudbalska federacija Južnih distrikta (SDSFA) u Sidneju pravi je rasadnik fudbalskih talenata. Već sedam godina tehnički direktor ove „kuće fudbala“ je Rodoljub Galić, naše gore list. U sklopu svojih fudbalskih putešestvija i projekta „Coaches Spotlight“, popularni Rodni se oprobao i kao novinar.
U poslednjem nastavku ovog serijala razgovarao je sa Alenom Stajčićem, poznatim fudbalskim trenerom srpskog porekla. Njih dvojica su se dotakli raznih tema, od Matildi, pa do sećanja na Stajčićeve početke, upravo u Zapadnom Sidneju, na teritoriji fudbalskih Južnih distrikta.
Prenosimo najzanimljivije delove intervjua.
Recite nam nešto o vašim fudbalskim korenima, gde ste odrasli?
– Rođen sam, odrastao i celog života ostao vezan za zapadne delove Sidneja. Izuzetno sam ponosan na naš region i činjenicu da je proizveo više Sokerusa i Matildi nego bilo koji drugi deo Australije – kaže Stajčić.
Kakva su vam prva sećanja na igranje fudbala?
– Živo se sećam svog prvog treninga sa sedam godina u fudbalskom klubu Blektaun Vorkers. Moj stariji brat i ja nismo mogli da dočekamo svoj red da zaigramo u takmičenju. Pre toga, provodili smo sate igrajući „jedan na jedan“ kod kuće i izmišljajući sve vrste fudbalskih aktivnosti, poput nožnog tenisa, šutiranja slobodnjaka i drugih aktivnosti koje bismo mogli da pretvorimo u neku vrstu nadmetanja. Još uvek verujem da je bratsko rivalstvo odlična platforma za razvoj mladih fudbalera.
Recite nam više o igračkoj karijeri?
– Imao sam tu sreću da sam bio biran u selekcije Novog Južnog Velsa od svoje 13. do 18. godine. Takođe sam izabran za australijski školski tim s kojim sam putovao po Velikoj Britaniji. Igrao sam deset godina u NPL 1 i nosio dresove Belih orlova iz Boniriga i Saterlenda. Nažalost, dve operacije kolena između 21. i 25. godine prekinule su moju igračku karijeru. Penzionisao sam se rano, sa 28 godina, jer je strast prema trenerskoj profesiji postala veća od igranja fudbala.
Kada ste počeli da se bavite trenerskim poslom?
– Tokom rehabilitacije posle operacije prednjih ukrštenih ligamenta kolena, ukazala mi se prilika da počnem da stičem trenerske licence, a vodio sam i programe za dečake i devojčice. Kada sam sa 28 godina počeo prvi trenerski posao na Institutu za sport Novog Južnog Velsa, u okviru ženskog programa, već sam stekao najviše trenerske kvalifikacije i kalio sam se tu skoro pet godina.
Koje su vam najdraže uspomene u fudbalu?
– Izdvojio bih dve iz vremena kada sam bio selektor ženske reprezentacije Australije. Predvodio sam Matilde do prve pobede protiv SAD, na Turniru nacija 2017. Nikada ranije nismo pobedili najbolji tim na svetu, pa je to bio simboličan znak da smo konačno stigli na najveću scenu i da možemo da pobedimo bilo koji tim na planeti. Takođe, pamtiću i meč protiv Brazila, kada smo pobedili 3:2 pred krcatim stadionom u mom rodnom Penritu. Bio je to divan trenutak kada je ženski tim osvojio širu javnost i ustalio se kao fudbalski mejnstrim u Australiji. Uvek ću se sećati i utakmice iz prošle godine, kada je preko 10.000 navijača u Gosfordu došlo da gleda Central Koust Marinerse protiv Sidneja. Iako je na kraju bilo 2:2, pokazali smo da Marinersi postaju tim na koji treba računati i da je fudbal ponovo živ na Centralnoj obali.
Kakve ambicije imate u budućnosti?
– Da nastavim da učim, da „rastem“ i da doprinesem da što više mladih postanu dobri ljudi i igrači. Takođe, želja mi je da fudbal postane glavni sport u Australiji.
Uvek verni Orlovima
Svojim radom i doprinosom fudbalu u Australiji, Alen Stajčić i Rodoljub Galić ugradili su se u temelje ovog sporta na Petom kontinentu. Iako imaju pune ruke posla oko svojih profesionalnih obaveza, nisu zaboravili na svoje korene. Tako, Stajčićev sin ide očevim stopama i igra za Bele orlove iz Boniriga, a Galić je tesno vezan za klub iz Boniriga, posećuje svaku utakmicu i veliki je prijatelj najvećeg srpskog sportskog kolektiva u Australiji.
Dečiji osmesi su najveća nagrada
Mnogima nije poznat podatak da su Južni distrikti (SDSFA) dali preko 35 odsto reprezentativaca Australije u fudbalu. Na čelu ovog okruga je Rodoljub Galić, čija je uloga da vodi trenerske kurseve u asocijaciji, kako bi treneri dobili licence potrebne za rad. U sklopu svog rada Galić često posećuje škole i klubove, gde organizuje časove treniranja, a sastavni deo njegovih poseta je darivanje sportske opreme za decu u ime Saveza.
– Bilo koji klub može da me pozove da dođem i da pomognem timovima koji možda ne napreduju kako treba ili im je potrebna pomoć u sklopu specijalizovanog programa treniranja – kaže nam Galić.
Dodatna aktivnost je nedavno započeto dodeljivanje medalja za akademsku i sportsku izvrsnost na kraju svake godine, za decu koja se ističu u školi ili u sportu.
– Najveća nagrada za moj rad su osmesi na dečijim licima kada poboljšaju svoje fudbalske veštine i budu u mogućnosti da igraju fudbal u opremi koju doniram u ime SDSFA. Najveći kompliment koji sam ikada dobio bio je kada mi je jedan od mladih igrača rekao: „Treneru, tokom nedelje nas teraš da se napatimo kroz intenzivne treninge, ali subotom se dobro zabavljamo kada sve pobedimo na terenu“. To je ono što volim u svojoj ulozi, da omogućim deci da budu srećna – kaže Galić.
