Činjenica da je u Zapad velikoj žurbi da se što pre otarasi problema Kosova, i to na način koji bi njihov proizvod, tzv. nezavisno Kosovo naturio Srbiji da ga konačno prihvati u zamenu za neke manje kontraustupke.
Stanje na Balkanu ne može se menjati hohštaplerski i slanjem nekakvih non pejpera, koji su isturena ruka velikih sila a one misle da treba da gospodare regionom i da ga retuširaju tako da bude u njihovom interesu, poručuje Borisav Jović, bivši predsednik Predsedništva SFRJ.
Stvari se ne menjaju na ulicama jer postoji rezolucija 1244, postoji Dejtonski sporazum koje Srbija poštuje, a svi koji imaju nešto protiv, umesto što šalju non pejpere, nek se obrate onima koji su te odluke doneli i koji bi mogli da ih promene, ako se slože. Nekadašnji predsednik Predsedništva SFRJ ovako odgovara na pitanje da li u aktuelnim neformalnim predlozima koji kruže regionom prepoznaje rukopis nekih aktera razbijanja Jugoslavije devedesetih godina.
Non pejperi jer se Zapadu žuri
Bivši ministar spoljnih poslova SR Jugoslavije Vladislav Jovanović, u osvrtu na raspad Jugoslavije, kaže u emisiji Svet sa Sputnjikom da su od početka rastakanja te države figurirala dva koncepta: multietničnosti koji su branili ideolozi ljudskih prava, i nacionalnih država, a prevladao je prvi jer je dozvoljavao veću mogućnost za mešanje u unutrašnje odnose delova odvojenih od bivše Jugoslavije i činio ih i lakšim za brzo pridobijanje za ulazak u NATO i EU.
Jovanović napominje da su ta dva koncepta ostala u igri a time objašnjava i dva non pejpera koja su nedavno lansirana kao predlozi za preuređenje regiona.
– Razlog tome je, između ostalog, to što oni žure jer su krenuli u veliku geopolitičku ofanzivu protiv drugih suparnika, Rusije i Kine, jer su smatrali da razbijena Jugoslavija i svi njeni delovi pripadaju samo njima. Ali su pogrešili što su odlagali prijem u EU, a forsirali NATO. Sad su u problemu jer je Srbija izrasla u značajan činilac i osnažila svoju nezavisnu politiku i vojnu neutralnost i doživela neku vrstu renesanse u gledanju ovih činilaca na nas – obrazlaže bivši ministar, napominjući da je tome dosta doprinelo i to što se Srbija dobro pokazala u borbi protiv pandemije.
Srbija može biti zarazan primer
Kako kaže, srpska politika održavanja dobrih odnosa sa svim zemljama donela je plodove i poene, ali i zavist a možda i nezadovoljstvo što se mala zemlja na Balkanu afirmiše kao nezavisna jer – sutra može da postane zarazan primer i za neke druge.
– Jačanje ukupnog položaja Srbije prema drugim velikim silama i u ekonomskom smislu otežava vršenje snažnijih unutrašnjih i spoljnih pritisaka. Moraju mnogo delikatnije da deluju sa nama i onda pokušavaju da nas pridobiju ofanzivnom šarma, što govori da nas više uvažavaju a s druge strane pokazuju i njihovu ofanzivnost da izmene konačno stanje na Balkanu na našu štetu. Non pejperi treba da nas izvuku iz školjke i otvore naša razmišljanja prema jednoj ili drugoj opciji koju nude – sumira Jovanović.
Prisećajući se dramatičnog perioda devedesetih godina i događaja koji su prethodili raspadu Jugoslavije i ratovima koji su usledili, Borisav Jović se pita kako je moguće da Arapi i Jevreji pregovaraju 50 i više godina a narodima u Jugoslaviji nisu dali ni 50 dana za pregovore nego je van granica odlučeno da ta zemlja treba da se raspadne. On veruje da je razlaz mogao da se reši bez rata – samo da su tako htele zapadne sile.
O razbijanju Jugoslavije odlučeno je van njenih granica i ono je bilo rezultat, kako ističe Jović, svesne politike rasturanja i obespravljivanja srpskog naroda. Bivši predsednik Predsedništva tri decenije posle dramatičnih događaja devedesetih koji su se završili stradanjima i formiranjem novih država, navodi četiri razloga za nestanak Jugoslavije. Prvi je, kaže, što je njeno stvaranje od samog početka bilo greška na koju su kralja Aleksandra naterale velike sile. Drugi razlog vidi u separatističkim tendencijama Slovenaca i Hrvata prisutnim od samog nastanka prve Jugoslavije, dok kao treći navodi neoprezno ponašanje srpskog rukovodstva, naročito posle Drugog svetskog rata, koje je prepustilo vladavinu državom Hrvatima i Slovencima. To je rezultiralo Ustavom iz 1974. koji je bio uvod u kasniji raspad države. Ipak, uveren je Jović, presudnu ulogu odigrao je međunarodni faktor.
Odluka o rasturanju Jugoslavije doneta za vreme Niksona
Vladislav Jovanović slaže se da su odluka o rasturanju Jugoslavije donele zapadne sile, kako objašnjava, ne samo zato što su imale tajne planove posle Titove smrti, već i – kako je otvoreno rekao 1989. tadašnji američki ambasador Voren Cimerman – što Amerika više nije imala strategijski interes za postojanje jugoslovenske države.
– To je bilo zeleno svetlo svima koji žele da napuste tu zemlju da neće morati da strahuju od Amerike ako to čine – kaže Jovanović, podsećajući da je i američki državni sekretar Džejms Bejker kada je u junu 1991. došao u Jugoslaviju Sloveniju i Hrvatsku samo blago ukorio, a jugoslovenskoj vojsci vezao ruke rekavši da SAD neće dozvoliti da se silom sprečava secesija.
Profesor univerziteta Dušan Vasić, koji je svojevremeno bio šef kabineta člana predsedništva SFRJ Lazara Mojsova a onda i generalni sekretar predsednika Srbije Slobodana Miloševića, nema dilemu da je i stvaranje i rasturanje Jugoslavije delo Sjedinjenih Država – nastanku prve Jugoslavije kumovao je američki predsednik Vudro Vilson, dok je što se tiče raspada, odluka o tome doneta, precizira on, još 1974.godine.
Vasić dodaje da je i Zbignjev Bžežinski o tome davno napisao članak „Jugoslavija posle Tita“ koji je prvo bio internog karaktera, kasnije je objavljen a onda ga je on i javno izneo na konferenciji u Finskoj 1988. godine.
– Prema američkim izvorima, a to je objavio Majkl Čosudovski, osnivač kanadskog centra Global riserč, odluka o rasturanju Jugoslavije doneta je Vašingonu 1974. za vreme Ričarda Niksona. To je bila odluka tajnog karaktera ali je operativno prerasla u zvaničnu politiku nekoliko godina kasnije. SAD su 1981. razradile dokument o demontiranju Jugoslavije imajući u vidu da je ojačala kao socijalistička zemlja i pokazala uspešnost samostalnog razvoja i socijalističke ekonomije što je bilo prst u oko Americi – kaže Vasić i čak navodi dve direktive Reganove administracije iz 1982. I 1984. u kojima se ističe da ako Jugoslavija ne bude služila interesima SAD protiv SSSR neće više postojati.
Vasić napominje da je to devedesetih sprovedeno u delo pa je tako mirovni posrednik u jugoslovenskom sporu lord Piter Karington prvo 4. oktobra 1991. izašao s predlogom za očuvanje jedinstva Jugoslavije da bi samo dve nedelje kasnije ponudio drugi plan koji zagovara njeno rasturanje.
– Tadašnji predstavnici Jugoslavije dobili su ono što danas zovemo non pejper, dokument o kom nije bilo dozvoljeno da se razgovara. Nikom nije bilo dozvoljeno da kaže svoj stav. Slično je iste godine postupila i evropska trojka – došli su u Jugoslaviju sa planom da ona treba da se raspadne – priseća se Vasić.
„Nisu nam ništa nudili“
Borisav Jović odbacuje navode koji se često mogu čuti u medijima da je „evropska trojka“ jugoslovenskim zvaničnicima u jednom trenutku nudila da Jugoslaviju prime u EU, a da uz to dobije 5,5 milijardi dolara.
– Predsedništvo nikad nije dobilo predlog da ćemo biti primljeni u EU i da ćemo dobiti neke pare. To je fama. Jugoslovenski problem nisu bile pare nego je bio politički – kaže Jović.
Vladislav Jovanović objašnjava da je zapravo pomenuti predlog Milošević izneo evropskom posredniku Žaku Deloru, a ne obrnuto.
– Milošević je predložio da se Jugoslavija po kratkom postupku primi u EU i da je to najbolji način da se izbegnu unutrašnje protivčernosti ali da je Delor okrenuo glavu i nije uopšte reagovao. To mi je Miloševića lično ispričao i taj argument je koristio u razgovoru sa zapadnim zvaničnicima ali su oni na to ćutali. To je zato što je i sam Delor bio informisan da se radi na rasturanju Jugoslavije i takve inicijative im nisu odgovarale. Njima je odgovaralo rasparčavanje Jugoslavije i kontrolisanje tih delova na lak i jeftin način, što je činjenica koja i danas traje – konstatuje Jovanović.
Papir sa Z-4 ostavljen na stolu
On komentariše još jedan plan Zapada, tzv. Z-4 koji je lord Dejvid Oven ponudio kao rešenje za Srbe u Hrvatskoj.
– Bio sam prisutan kad je lord Oven to prezentovao. Mi to nismo primili, rekli smo da se to tiče Srba u Hrvatskoj i da treba njima to da predaju. A lord Oven nam je onda samo ostavio jedan papir na stolu. Videli smo da taj plan nije obuhvatio sve Srbe u Hrvatskoj nego samo opštine u Kninskoj krajini, nije obuhvatao istočnu i zapadnu Slavoniju, a i u onom delu koji je obuhvatao nudio je stvari koje su za Hrvate i Franju Tuđmana bile neprihvatljive. Ali Tuđman je iz taktičkih razloga izbegao da se izjasni, nije rekao „ne“, znajući da je druga strana radikalnija. I tako se desila zbrka koja je na kraju dovela do tragičnih događaja – priča Jovanović.
Vasić dotle podseća da je i rat u BiH počeo pošto je portugalski političar Hoze Kutiljero ponudio dva mirovna plana a Bošnjaci – Alija Izetbegović, a onda Haris Silajdžić su ih prvo prihvatili a naknadno odustali jer su, kako kaže naš sagovornik, dobili nalog od Amerike da njima Jugoslavija više ne treba.
– U to se uklopio istorijski interes Nemačke da opravda svoj poraz i revanšira se Jugoslaviji. Do rata je doveo sticaj okolnosti – interes poraženih zemalja u Prvom i Drugom svetskom ratu da se revanširaju Jugoslaviji uz svo nesnalaženje i nespremnost jugoslovenskog, posebno srpskog – navodi Vasić.
On ističe da koliko god da je grešaka napravila srpska strana njen cilj je bio očuvanje prostora u kom bi Srbi mogli da žive u okviru iste države.
– Teško je bilo suprotstaviti se scenariju koji su mnogo jači i veći napravili mnogo ranije i imali su snažnu potporu i saveznike unutar Jugoslavije. Srbija je bila odana zajedničkoj zemlji i zbog toga je stradala – zaključuje Jovanović.
