Prava je umetnost ako ste period pandemije uspeli da iskoristite na najbolji mogući način, a upravo je to pošlo za rukom mom sagovorniku, rođenom Beograđaninu Dušanu Došenu, mašinskom inženjeru koji radi u Fordu u Melburnu.
U krugovima bliskih ljudi poznat kao muzičar, Dušan je u kući napravio „Studio Small Room“ i krenuo da stvara svoju muziku.
– Uspeh u muzici za mene je da mi ljudi koje cenim, a koji su muzički profesionalci, kao na primer Nela Trifković, daju komplimente kako sviram i kakvu muziku pravim. A, kroz muziku sebe oslobađam i koristim je više kao terapiju, nego da razmišljam o nekom uspehu – veselo će Dušan.
Kroz smeh mi priča da nije uspeo da završi nižu muzičku školu, jer je pao iz solfeđa. Ali, to ga nije obeshrabrilo da nastavi da svira i pravi muziku.
S druge strane, Dušan je nakon uspešno završenog Mašinskog fakulteta prvi posao dobio u Nemačkoj, a zatim je radio u Kini i sada u Australiji.
– Poslovni uspeh je ako radiš posao koji te ispunjava, okružen si ljudima u koje imaš poverenja i koji ti veruju, s kojima dobro radiš i provodiš vreme zajedno. Kako se stiže do toga? Čovek mora da bude iskren prema sebi i da otkrije koji ga to posao ispunjava i šta bi mogao da radi, a ne da se vodi drugim kriterijumima, kao što su novac ili status.
Upravo tehnički deo posla u automobilskoj industriji, kojim se sada bavi, za Dušana je najizazovniji.
– Više mi odgovara da se bavim mašinskim problemima koje mogu da rešim, nego psihološkim kojih ima ukoliko vodite tim ili celu firmu, kao što sam nekada radio. Ovako se mnogo bolje osećam, kao da sam zdraviji.
Ni zatvaranje granica i nemogućnost posete svojim najbližima u Kini i Srbiji, porodicu Došen nije uznemirila.
– U Australiju smo stigli 2013. godine, a razlog je bio jednostavan. Tražili smo najadekvatnije mesto za život i školovanje kćerke Ane. Zaključavanje granica nas je omelo da fizički vidimo naše porodice u Kini i Srbiji. Ali, nisam nešto specijalno depresivan zbog toga. Ovde je dovoljno lepo, a nemogućnost da negde idemo kompenzovala se činjenicom da nas troje više vremena provodimo zajedno. Više smo upućeni jedni na druge nego što bismo inače bili i izgradio sam još bolju vezu sa svojom porodicom. Čak i kad je lokdaun i kada ne možemo dalje od pet kilometara od kuće, nije strašno, jer plaža je toliko udaljena od nas.
Dušan dodaje da je vreme koje mu je „poklonjeno da provede s porodicom“ – najbolja stvar koja je mogla da mu se desi.
– Istina, mi imamo srećnu okolnost da živimo u kući, da imamo malo dvorište, a u kući dovoljno prostora da se osamimo kad treba, a onda da se okupimo oko trpeze, filma ili monopola.
Na pitanje da li razmišlja o povratku u Srbiju, moj sagovornik je značajno zastao.
– Ne baš. Moja porodica je internacionalna. Moja žena je iz Kine, ja iz Srbije. Mi smo bolji na nekom neutralnom terenu. Kćerka Ana je Australijanka, hteo ja to da kažem ili ne, ali tako je. Vidim kako razmišlja, kako priča, kako se ophodi. Ona jeste i Kineskinja i Srpkinja, ali i Australijanka. Njoj je mesto ovde, bar za sada. A, šta će kasnije, to sama neka odluči. Jan i meni sasvim dobro ide ovde.
Dušan smatra da bi situacija u Srbiji mogla da se pokrene, ali kaže da „jednostavno nema apetita da se bavi time.
– Posebno zbog toga što znam kakva je ekonomska i politička atmosfera. Proveo sam dosta vremena na protestima, izgubio sam i zdravlje i godine studiranja zbog toga, misleći da mogu nešto da promenim. Nije došlo do razočaranja, nego do osvešćivanja da si samo mrav u sistemu, i jedino što možeš da uradiš je da podigneš sebe i ljude oko sebe, i ako si to uspeo, bravo! Mnogo je značajnije da svoj mikrokosmos napraviš kako treba, nego da pokušavaš da ispravljaš krive Drine – iskreno će Dušan Došen.
Porodična sreća
Na pitanje šta je za njega sreća, Dušan odgovara bez trunke dileme.
– Sreća je kad ne postoji problem koji ne može da se reši u okviru porodice, kad postoji opuštena i jasna komunikacija između svih u porodici, i da sve može da se reši uz osmeh.
Uspeh u muzici
– Uspeh je kada sviraš sa istinskim profesionalcima u Šangaju i oni te ne šutnu sa scene, nego smatraju da si super. Prija kada te uspešni u ovom poslu, prepoznaju kao muzičara. Izbegavao sam da sviram za novac i možda bi to bio moj najveći neuspeh u muzici – kaže Dušan.
