Kuber Pidi je grad koji je izrastao na temeljima iskopavanja dragocenog opala. Priče o ovom gradu počinju pre oko 100 godina, kada je jedan tinejdžer slučajno pronašao komad opala pokrenuvši rudarsku groznicu.
U njemu je 70-ih i 80-ih, u vreme procvata grada, živelo 10.000 stanovnika, a danas svega 1.600. Pa, i pored toga, Kuber Pidi ostaje najveći svetski izvor opala sa podzemnim rudnicima.
Upravo u tom gradu smo se upoznam sa Dragoslavom Stojkovićem Dragom, iskusnim kopačem opala, koji se ovim poslom bavi preko 40 godina.
– Pa, počelo je ovako: moj brat je bio harmonikaš, muzičar i došao je u Australiju. Prvo je bio u Pertu, a zatim se preselio za Sidnej. Na njegov poziv, da ga posetim, došao sam 1985. godine i šest meseci sam proveo u Sidneju. Kako sam i ja malo svirao bubnjeve, dogovorili smo se da sredim papire i za godinu dana sam, 1986, došao sam u Australiju. Došli smo u ovaj grad, Kuber Pidi, i videli smo da ljudi lepo žive od opala. Malo smo svirali, ali smo ubrzo i mi počeli da kopamo opal i videli smo da je bolje raditi ovaj posao nego svirati – priča svoju istoriju Stojković, dok nam pokazuje zube dinosaurusa i ajkula, koje je pronašao ispod zemlje, na dubini od 40 metara.
Naravno, da nas je interesovalo gde i kako radi, i kako pronalazi i iskopava opal.
– Ovde kad se hoda prvenstveno moraš da gledaš rupe, a sve drugo je posle. Mnogi turisti dođu, pa idu u rikverc, unazad, pa upadnu u rupu dubine 15-20 metara, kičmu da polomiš, ako padneš. A, rupa imaš svud – kaže Drago i pokazuje duboke rupe koje su zaostale od kopanja.
Dodaje, da je u Australiju stigao iz Smedereva.
– U početku sam svirao bubnjeve i kontrabas, pa sam krenuo sa opalom. Desilo se da prvo nađem malo, pa malo više. Pa, ajde kupi kuću, pa posle kupiš mašine i tako uložiš novac, i tako sam i ostao – priča Drago.
Kaže da se ovde i krade, ali nema šta drugo da se ukrade osim opala. Zato kopači kad naiđu na opal kopaju 48 sati bez prestanka, a tek posle odmaraju.
– Rupe su od 15 do 30 metara. U početku me je bilo strah da siđem. Kad sam prvi put trebao da siđem u rupu, plašio sam se ko’ đavo od krsta. Pogledam u rupu, a ona duboka 25 metara, ja sam bego’ od njih. Prvi put kad sam sišao, bio je sa mnom neki Lajoš, violinistom u RTS. Išli smo metalnim stepenicama do dole. Ja sam jedva čekao da izađem gore, koliko sam bio uplašen. E vremenom, posle pet, šest silazaka, kad sam video da to nije toliko strašno, pogotovo što je zemlja takva da se ne obrušava. I onda sam se naviko, i u rupu od 30 metara mogao sam da siđem bez problema. Ima dole ventilacije, normalno se diše. Kad je samo jedna rupa izbušena, onda se teže. Međutim, čim se izbuši i druga rupa, uspostavi se cirkulacija vazduha i onda je normalno disanje – priča veselo i pokazuje tunele na kojima je radio.
Vajka se na to da ovde nije bilo opala, pa tuneli u početnom delu nisu mnogo široki. Pokazuje mi i delove tunela u kojim je bilo opala, ali kaže da ne daje svaki krak tunela opal, nego svaki peti, šesti ili tek deseti.
– Gde je zemlja rasturena tu je bilo opala. Dam i prijateljima da kopaju ručno, i šta nađu to je njihovo, ali tek kad ja tu završim posao. Neki nađu opal u vrednosti od 1.000 ili 5.000 dolara. I kad im kažem da idu, samo im kažem da mi ne pričaju koliko su našli – smeje se moj sagovornik.
Uto nailazimo na krak tunela gde nije zaradio ništa, i koji ga je samo koštao. Neki delovi tunela su niži pa, morate da savijete glavu kada prolazite, a i voda je nanela zemlju, jer su bile jake kiše.
– Ti bi zalutao ovde, ne bi znao da se vratiš. Čekaj da se i ja ne zbunim. Nisam bio odavno ovde. Au, al’ se odvalilo! – čudi se Dragoslav, i dok se nećkam da idem dalje on mi kaže – Ma ne boj se, šta je palo, palo je. Neće više. Da sam bio tu kad je palo, tu ne bi bilo više život, ali lepo ti je ovo da snimiš – ubedljivo će ovaj iskusni kopač opala.
Stigli smo i do mašine koja kopa tunele, a koju je Dragoslav tu ostavio pre osam meseci, kada je otišao na odmor. Pali mašinu i ona počinje da kopa zemlju, a duge cevi izvlače zemlju na površinu.
– Kad kopaš, odmah vidiš sve, da li ima ili nema opala. Trenutno smo na 47 metara dubine. Najve
i komad opala je imao 41 uncu. Jedan kilogram je 30 unci, znači skoro dva kilograma opala u jednom komadu. Međutim, nije mnogo vredeo. Nekad malo parče vredi više nego to veliko, zavisi od kvaliteta – objašnjava Dragoslav.
Konačno se penjemo na površinu. Stojković se žali na kondiciju, i kaže da kad radi svaki dan može i da istrči na površinu, iako je ostareo.
Međutim, kako se tek pre mesec dana vratio posle odmora još mu se kondicija nije povratila.
– I neću još dugo ovde biti, još godinu, dve, tri dana. Imam još nekoliko svojih ’spotova’ koje treba da završim. Ovaj, što smo sad videli, ću da završim, možda, za dva meseca. I posle idem na drugu lokaciju, koja je bliža Kuba Pidiju. A, najlakše je kada nađeš opal. Onda nema ni umora, nema ničega. Al, dok ne nađeš, onda je teško. Ko’ i svaki job – u po glasa priča Dragoslav Stojković.
Dom ispod zemlje
– Dobro došli u moju kuću ispod zemlje. Kada su velike vrućine napolju, po 45 stepeni, ovde je 25. Ne treba nam klima uređaj i te stvari. A kad je hladno, onda je ovde toplo. Tu imam tri spavaće sobe, veliki dnevni boravak i to sve. Onda imam drugi deo, koji još nije sređen, tu će da bude osam spavaćih soba – priča i pokazuje svoj dom Stojković.
– Ne mogu ljudi da veruju da ima kuća ispod zemlje, a mi ovde imamo i crkvu i salu, koja prima 500 gostiju, ispod zemlje. Ova zemlja je ko’ naša pečena cigla. Možda i tvrđa. I ove kuće ispod zemlje su po četiri, pet puta skuplje nego one na površini – ističe Stojković.
“Ne žalim se“
– Posle otprilike dve nedelje kopanja, našao sam opal vredan 15.000 dolara. I kasnije se to nastavilo. Istina, nekad se i šteti. Ne nađe se to uvek. Ali, kad nađeš jednom, pa ne nađeš ništa četiri, pet meseci ništa, to se poklapa. Inače, imam kuću u Adelajdu, koja je udaljena 850 kilometara odavde. Imam sina i kćerku. Kćerka mi je udata za sveštenikovog sina, a sin mi je završio fakultet i radi u Adelajdu. Idem često tamo. I ovde imam kuću. Ne žalim se, dobro je – setno će Dragoslav.
