Navršava se 17 godina od etnički motivisanog pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji, a Dan sećanja na 17. mart 2004. godine obeležava se i komemorativnom akademijom u Narodnom pozorištu u Beogradu.
Obeležavanju Dana sećanja prisustvuje i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Akademiji prisustvuje i ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević.
Himnu Srbije na početku je otpevala operska pevačica Anja Mijatović, a nakon obraćanja predsednika Vučića, uslediće scenski prikaz posvećen pogromu, autorke i rediteljke Ivane Žigon.
– Možda postoji vreme u kom smo nemoćni da sprečimo nepravdu, ali o zločinu ne ćutimo ko god da ga je počinio. Ne može da postoji razlog za obračun pripadnicima čitavog jednog naroda – rekao je Vučić.
– Paljenje kuća, uništavanje crkava preciznije govore o namerama. Posle 17. marta ne samo da nije trebalo da postoje Srbi na Kosovu, nego nije trebalo da postoji ništa gde mogu da se vrate… Ognjem i mačem – tako je trebalo da se 2004. završi sa Srbima na Kosovu – dodao je on.
Kako je naveo, Srbija kao i svi dugi ima pravo da brine o svom narodu.
– Srbija to radi ne zveckajući oružjem. Ali to ne znači da će Srbija dozvoliti da se 17. mart ponovi. Jedino što tražimo da nam se dopusti da izvršimo svoju obavezu – da pamtimo. Kosovo nije naše breme, nego naš krst – zaključio je Vučić.
Tokom martovskog pogroma albanski ekstremisti i pripadnici tzv. OVK sa Kosova i Metohije proterali su više od 4.000 pripadnika srpskog naroda, a njihova imovina, kao i veliki broj verskih objekata su spaljeni ili porušeni. Mnogi su ubijeni i nestali, među kojima i pripadnici međunarodnih snaga.
Prema procenama UNMIK-a, na 33 lokacije u pogromu, koji je počeo 17. marta i trajao dva dana, učestvovalo je oko 60.000 Albanaca.
Čak 800 kuća je uništeno, a 35 srpskih crkava i manastira je oskrnavljeno, spaljeno, porušeno.
Tokom dva dana pogroma gorela je Bogorodica Ljeviška (pod zaštitom Uneska), Prizrenska Bogoslovija i Hram Svetog Ðorđa, crkva Hrista Spasa i konak manastira Svetih Arhangela kod Prizrena, miniran je manastir Svetih Kozme i Damjana u Zočištu, manastir Devič.
Reč je o prethodno dobro isplaniranom simultanom etničkom napadu Albanaca tokom kojeg je proterano 4.012 Srba, ubijena je najmanje 21 osoba (deset Srba ubili su Albanci, a 11 Albanaca međunarodne snage bezbednosti), dok se dve vode kao nestale.
Povređeno je najmanje 950 ljudi, od kojih 150 Srba, kao i desetine pripadnika međunarodnih snaga koji su se sukobili s lokalnim Albancima štiteći Srbe i njihovu imovinu.
Porušeno je oko 935 srpskih kuća, oštećeno deset opštinskih zgrada (škole, bolnice, pošte…), kao i 100 verskih objekata od kojih spaljeno 35 , uključujući 18 spomenika kulture.
Procenjuje se da je u pogromu učestvovalo preko 60.000, a procesuirano je svega 400 osoba, od kojih su neki kažnjeni veoma blagim kaznama.
Izgovor za pogrom bila je kampanja lokalnih albanskih medija u kojoj su meštani Srbi optuženi da su psima naterali preko reke Ibar grupu dečaka Albanaca iz sela Čabar kod Zubin Potoka pri čemu se jedan dečak utopio u reci.
Istraga UNMIK policije utvrdila je da su optužbe bile lažne, a portparol međunarodne policije Neridž Sing izjavio je tada da su „preživeli dečaci posle tragedije bili pod jakim pritiskom albanskih novinara i političara da optuže Srbe iz susednog sela“.
Potparol UNMIK-a, Derek Čepel demantovao je da su dva dečaka stradala bežeći od Srba i ocenio da je nasilje bilo planirano.
Pogrom albanskih ekstremista nad Srbima 17. i 18. marta 2004. na Kosovu i Metohiji osudili su Savet bezbednosti UN, kao i Evropska unija, a Parlamentarna skupština Saveta Evrope je 29. aprila 2004. donela odgovarajuću rezoluciju.
Za organizatore i inicijatore ovih zločina označavane su određene organizacije veterana tzv. OVK, Studentska organizacija Prištine, Albanska nacionalna armija, kao i dve minorne političke partije – Nacionalni pokret Kosova (LPK) i Nacionalni pokret za oslobođenje Kosova (LKČK), za koje se, kako se spekulisalo, teško veruje da su mogle da okupe 60.000 Albanaca.
