Kao i svaku, i ovu Novu godinu, direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Arno Gujon dočekuje u Srbiji s francuskim volonterima njegove humanitarne organizacije „Solidarnost za Kosovo“, a koji unazad 17 godina provode novogodišnje praznike sa Srbima na Kosovu i Metohiji, deleći humanitarnu pomoć.
– Svake godine ih dočekujem u Beogradu, tako i ove, samo što, nažalost, ne mogu da idem s njima na Kosmet. Lepo je kad se okupimo svi kojima je Srbija u srcu, iako nismo Srbi po rođenju – kaže u intervjuu za „Vesti“.
Dopunske škole širom planete
Šta vas je poslovno, a šta privatno, najviše obradovalo u odlazećoj 2021. godini?
– Privatno je to rođenje mog trećeg deteta i prvog sina, Viktora, u avgustu ove godine, čime je naša porodica blagoslovena. Poslovno, najviše me je obradovalo što je Uprava za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu otvorila 23 dopunske škole srpskog jezika u svetu.
Kakvi su vaši poslovni planovi za 2022?
– Nastavićemo s otvaranjem i proširivanjem škola srpskog jezika u svetu, ali i da branimo prava Srba iz regiona, posebno u BiH, gde je ugrožena imovina srpskog naroda koji je morao da izbegne tokom rata. Nastavljamo da branimo osnovna ljudska prava Srba u zemljama gde se ne poštuju, poput prava na jezik, pismo, slobodu govora, zapošljavanje, predstavljanje u institucijama. Uprava će, takođe, nastaviti da finansira projekte udruženja koji doprinose očuvanju identiteta i kulture srpskog naroda gde god živeo.
Krajem novembra 2021. se navršilo godinu dana od kada ste imenovani na funkciju direktora Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu. Kako bi ocenili taj period, odnosno da li ste učinili sve što ste zamislili i šta vidite kao vaš glavni zadatak?
– Taj period je bio izuzetno izazovan. Pošto dolazim iz nevladinog sektora, uložio sam popriličan napor da savladam procedure i da se prilagodim. Danas, godinu dana kasnije, mogu da kažem da sam u tome uspeo. Državna institucija je velika mašinerija koja se sporije pokreće, ima svoja pravila, uvezana je s drugim institucijama, ali je dobro da ono što uradite, ostaje i ima dalekosežnije posledice.
Dvojno državljanstvo
Nedavno ste posetili srpsku dijasporu u Austriji. O čemu ste razgovarali i kako, prema Vašem mišljenju, žive naši ljudi u toj zemlji?
– U Austriji su Srbi dobro organizovani. S predstavnicima udruženja Prosvjeta obišao sam sve naše škole u Austriji i video sam da dobro funkcionišu. U Salcburgu sam na dan srpskog jedinstva 15. septembra razgovarao s predstavnicima srpskih folklornih društava. Uverio sam se da su tamo Srbi pravi Srbi a ujedno i dobro integrisani, te su oni stabilan most između dve države.
Bili ste i u Sloveniji. Da li se naši građani koji tamo rade, sreću sa nekim problemima i šta mislite o inicijativi predsednika srpskog parlamenta Ivice Dačića da Srbi koji su u toj zemlji, dobiju pravo na dvojno državljanstvo?
– Naravno da bi bilo dobro da Srbi imaju dvojno državljanstvo jer bi im to olakšalo svakodnevni život i pravni status. Time bismo povećali i stepen međusobnog razumevanja i prijateljstva. U Sloveniji Srbi nemaju status nacionalne manjine iako ih ima 60.000 do 90.000, a koji inače žive na tom prostoru još od početka 16. veka, dok Slovenci u Srbiji, kojih je višestruko manje, imaju taj status. Ipak, ne možemo da kažemo da naši u Sloveniji imaju probleme koje imaju Srbi u ostalim zemljama bivše Jugoslavije.
Božić u Čikagu
Imate li u planu posetu još nekoj od zemalja gde živi srpska dijaspora?
– Obišao sam deset zemalja, Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu, Sloveniju, Severnu Makedoniju, Grčku, Mađarsku, Austriju, Švajcarsku, Francusku i Rusiju. Za nekoliko dana idem s ministrom inostranih poslova Nikolom Selakovićem u posetu srpskoj dijaspori u Čikagu. Tamo ćemo zajedno biti za Badnji dan i slaviti Božić. Raduje me jer nisam dosad bio, a znam da je srpska zajednica mnogobrojna, da živi tamo duže od jednog veka i da je dobro organizovana. Jedva čekam da vidim kako su i kako možemo da poboljšamo njihov položaj i da ojačamo veze između njih i matice Srbije.
Protekle jeseni su formirana nova odeljenja dopunske nastave na srpskom jeziku u više država. Da li će ih biti još?
– Otvorili smo 23 nove dopunske škole srpskog jezika u dijaspori za šta je izdvojeno 20 miliona dinara. Od Rusije, Malte, Holandije do Austrije, Španije i Portugalije više od 800 mališana pohađa časove srpskog jezika i kulture u novootvorenim školama. Dopunske škole funkcionišu uveče ili tokom vikenda i tu deca mogu da uče, ne samo o jeziku i gramatici, već i o nacionalnoj istoriji, kulturi, geografiji i da se međusobno povezuju. Zbog svega toga, biće ih i više, imamo to u planu.
Pokrenuli ste kampanju za zaštitu imovine Srba u Federaciji BiH. Kakvi su, do sada, njeni rezultati?
– Putem medijske kampanje, informisanja naše mreže ambasada i konzulata, eparhija SPC u dijaspori i društvenih mreža, dopreli smo do ljudi koji su u zemljama gde je dijaspora iz Bosne mnogobrojna, u Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Kanadi, Australiji i Americi. Javilo nam se više od 3.000 ljudi za dva meseca što je oko 78 odsto ukupnog broja ljudi koji su se u protekle tri i po godine javili kancelarijama za pravnu pomoć Republike Srpske. Uprava je na društvenim mrežama informisala blizu dva miliona Srba koji žive u svetu, a naš promotivni sadržaj, na tu temu, deljen je više od 10.000 puta.
Solidarnost nije prazna reč
Ko su Francuzi koji godinama nesebično pomažu Humanitarnu organizaciju „Solidarnost za Kosovo“?
– Osnovao sam „Solidarnost za Kosovo“ 2005. godine, a u Francuskoj ima više od 12.000 donatora, što znači da toliko francuskih porodica redovno daje priloge za projekte koje realizujemo u enklavama na Kosovu i Metohiji. To su ljudi koji nisu zaboravili francusko-srpsko prijateljstvo, a zahvaljujući našem časopisu i informacijama koje im prosleđujemo, znaju kako žive Srbi i s kakvim nepravdama se suočavaju svakog dana. To su potomci Francuza koji su zajedno sa Srbima u Velikom ratu probili Solunski front. Oni pokazuju da solidarnost nije isprazna reč i da Srbi s Kosmeta imaju prijatelje u svetu.
KiM je posetila već druga grupa francuskih parlamentaraca. Možete li da nam kažete da li su naišli na neke prepreke i kakve su utiske poneli?
– Pored humanitarnog rada, cilj je da pokažemo realnost u kojoj žive Srbi s Kosmeta. Posete za novinare i parlamentarce organizujemo kako bi se upoznali s istinom. O tome se, nažalost, retko govori danas u svetskim medijima. Kada vide na licu mesta šta se dešava u centru Evrope u 21. veku, ljudi budu potreseni i šokirani. Govore o tome u medijima, ponekad postave neko pitanje u parlamentu, nacionalnom ili evropskom, što doprinosi da se istina o stradanju Srba u južnoj srpskoj pokrajini proširi.
Da li će biti još ovakvih poseta parlamentaraca iz Francuske?
– Bilo je nekoliko takvih poseta parlamentaraca iz Francuske i siguran sam da će ih biti i ubuduće. Radićemo na tome.
Sudbinski susret u Zvorniku
Verujete li da je vaš susret sa suprugom Ivanom na Starom mostu u Zvorniku sudbinski?
– Da nisam otišao u Zvornik da radim, ne bih upoznao svoju suprugu koja je poreklom iz Malog Zvornika, a rođena je u Francuskoj, u Ansiju, blizu Grenobla, odakle sam ja. Mi smo se upoznali na mostu između malog i Velikog Zvornika. Kada sam je video, prišao sam joj, počeli smo da razgovaramo. Ona me pitala na savršenom francuskom da li sam iz Francuske, što je mene baš začudilo kako ona priča francuski isto kao ja. Od tada se nismo rastali.
Da li vaša deca govore i srpski i francuski?
– Moja deca govore srpski kao Srbi a francuski kao Francuzi. To je za njih prednost i za mene ponos. Vaspitavamo ih u francuskom i srpskom duhu jer mi smo tradicionalna francusko-srpska porodica. Bitno mi je da moja deca znaju o caru Lazaru kao i o Jovanki Orleanki. Koliko se ja osećam Srbinom, toliko se moja žena oseća Francuskinjom, a naša deca su spoj jednog i drugog.
Koje vam je srpsko jelo najomiljenije?
– Jednostavno je, pasulj.
Koje srpske pesme volite, koju biste naručili u kafani?
– Obožavam srpski rokenrol, a u kafani obavezno naručujem pesme „Moje je srce violina“, „Vidovdan“, a inače volim narodnu muziku, od Tome Zdravkovića do Saše Matića.
Srce se steglo zbog lutke
Potresna slika sa KiM koju nikada nećete zaboraviti?
– Pamtim moj prvi ulazak u Srbiju, noć uoči Božića 2005. godine. Stigli smo na Božićno jutrenje u manastir Banjska. Narod se okupio u miru i prigušenoj radosti. Tog jutra me obuzelo osećanje: ovaj divni narod se i u najvećoj muci ne odriče svoje tradicije. Delili smo poklone. Dostojanstveno su ih primali naši domaćini, a činilo se da će svakog trenutka zaplakati. Jednoj devojčici, možda je imala najviše deset godina, pružio sam lutku. Nešto je govorila, a kada su mi preveli šta je rekla, saznao sam da je to njena prva lutka u životu. Grlo mi se steglo. Mislio sam da težeg trenutka od ovog nema, ali sam se tek u enklavama suočio sa užasnim uslovima života u kojima žive Srbi i njihova deca. Preda mnom je bio prostor opasan žicom. Krug slobode u kome se uči, stasava, spoznaje sva okrutnost života o kome se u svetu ništa ne zna.
Ponosan na Teslinu medalju
Koliko vam znači to što ste dobitnik Tesline medalje za humanitarni rad na KiM koju vam je uručio predsednik Tesline naučne fondacije Nikola Lončar?
– Naravno, znači kada dobijete potvrdu za rad od organizacije kakva je Teslina naučna fondacija koja čini mnogo da promoviše lik i delo srpskog genija i time na najbolji način predstavlja Teslin narod, Srbe iseljene u svetu.
Recitovao „Jefimiju“
Ko vas je od naših književnika zadivio i kako je došlo do toga da odrecitujete „Jefimiju“ Milana Rakića na srpskom jeziku?
– Slobodan Roksandić, moj prijatelj, koji se bavi poezijom, odlučio je da snimi poznate ličnosti dok recituju srpske pesme. Ponudio mi je da budem učesnik, što sam sa zadovoljstvom prihvatio. Recitovanje mi se sviđa i iako mi je to bio prvi put, uživao sam, zaista. A, među književnicima bih izdvojio Andrića, Selimovića, Crnjanskog, Njegoša.
Krštenje i venčanje u Visokim Dečanima
Šta vas je privuklo pravoslavlju?
– Kad sam prvi put bio u manastiru Visoki Dečani 2007. godine, otkrio sam duhovnost, i to ne samo zbog lepote zdanja, koje je impresivno, već zbog ljudi koji tu žive, zbog monaha koji daju pečat i duh manastirskom zdanju. Manastiri na KiM nisu samo objekti, muzeji, to su živa mesta na kojima postoji neverovatna energija. U Visokim Dečanima, među monasima, freskama i ikonama, osećao sam se posebno, uzvišeno, te sam poželeo da se tu i krstim i primim pravoslavlje zajedno sa starijom ćerkom Milenom. Supruga Ivana i ja smo se crkveno venčali u ovom velelepnom manastiru dan posle krštenja. Tako je naša porodica dobila duhovnu dimenziju i još se više zbližila sa Visokim Dečanima i srpskim narodom.
Rajs 21. veka
Dugačak je spisak svega što radite i činite za Srbe: otvarate srpske škole u inostranstvu da bi se sačuvao jezik i tradicija, ujedinjujete dijasporu, pomažete Srbe na KiM, pa mnogi kažu da iako ste Francuz po rođenju, u duši ste Srbin. Kako komentarišete izjave da ste novi Arčibald Rajs?
– Takvo poređenje mi svakako godi i prija. Međutim, nisam siguran da sam zaslužio da budem poređen s istorijskom ličnošću kao što je bio Arčibald Rajs. Trudiću se da opravdam poverenje koje mi je dato.
Susreti sa folklorašima u Austriji
Možete li nešto više da nam kažete o vašem susretu sa predstavnicima Asocijacije srpskih folklornih društava i koliko je važan njihov rad?
– Učestvovao sam na Skupštini Asocijacije saveza srpskih folklornih društava Austrije i razgovarao s predstavnicima organizacija koje okupljaju više hiljada mladih i dece širom zemlje. Uvideo sam da je želja za jačim povezivanjem obostrana i neophodna. Zadivljen sam energijom s kojom mladi naraštaji neguju tradiciju i nastupaju na sceni.
Zagrljaji i poljupci
Ima li razlika u dočeku Nove godine u Srbiji i Francuskoj?
– Pošto sam prethodnih 17 godina u Srbiji dočekao Novu godinu, od svoje 19. godine, nemam baš neko iskustvo u slavljenju tog praznika u Francuskoj. Ono što ja mogu da vam kažem je kako se slavi u selima na Kosovu i Metohiji. Uvek je veselo, uvek je druženje, ljubljenje, grljenje i pevanje i meni se taj način jako dopada.
Plodovi sloge
Da li zbog obaveza u Upravi uspevate da, u vašoj humanitarnoj organizaciji „Solidarnost za Kosovo“, uradite sve što bi želeli?
– Da nisam bio siguran da će moja humanitarna organizacija moći da nastavi da radi u punom kapacitetu, nikad ne bih prihvatio da budem direktor Uprave. Imam dobru ekipu na koju mogu da se oslonim, s kojima radim godinama unazad. Više od 30 volontera svakodnevno pomaže. Ja i dalje nadzirem i vodim računa o velikim projektima i zadatim smernicama. Ipak, ništa ne zavisi samo od jednog čoveka već od zajedničkog rada svih nas koji imamo isti cilj.
