Svekoliko rasejanje podiglo je glas zbog mogućnosti da njihov jedini srpski dnevni list, koji izlazi izvan otadžbine, a čiji je prvi broj štampan davne 1992. godine, prestane da postoji. Podrška našoj redakciji stiže sa svih strana sveta, sa porukom: ne damo naše novine koje su stub srpstva. Ne dozvoljavamo gušenje slobode govora i gašenje štampe, jer to bi bio nenadoknadiv gubitak za sve nas.
Ko će nam ublažiti nostalgiju, ako ostanemo bez „Vesti“, pita dijaspora i od države Srbije traži da pomogne opstanak njihovog lista uz koji su pune tri decenije.
Milkica Romić, advokat, Frankfurt. Nemačka
Naše novine „Vesti“ naš su glas u dijaspori. Mi u rasejanju, pored redovnih poslova, imamo jednu veliku obavezu, a to je da sačuvamo maternji jezik i deci prenesemo jedan deo naše kulture. „Vesti“ nam u tome pomažu, o tome pišu i podsećaju ko smo i odakle smo došli. Ključne su za dijasporu, bez njih ne bismo više imali naš glas daleko od matice. Uvek su nas podržavale u dobrom, a kad je bilo loše bile su uz nas. Pišu o našim događajima, o slavljima, o iskustvima, o uspesima, o tragedijama… O nama Srbima koji živimo rasuti po svetu. „Vesti“ su podržavale sve naše akcije, pisale o našim junacima i pričale drugima o našim problemima i nikad nam nije rečeno da nemaju vremena za nas. Mi nikad nismo pitali kako je njima i da li možda oni imaju probleme. Sada je vreme da i mi podignemo naš glas, da zaštitimo naše glasilo, bez kojeg bi srpska zajednica, ma gde u svetu, ostala bez jedine srpske reči i jedinog glasa srpske dijaspore. Sada je vreme da i mi vas pitamo, šta vam treba i kako da vam pomognemo.
Karla Galvan, Vićenca, Italija
Ja „Vesti“ čitam, čudićete se, još od ranih devedesetih, kada su počele da stižu u Italiju. Studirala sam srpski sedamdesetih godina u Padovi, ali, nažalost, nisam završila, ostao je moj veliki san i neprežaljena ljubav, a srpski narod je postao narod mog srca. Čitala sam tada „Vesti“ i ne sluteći da ću jednoga dana biti na stranicama tog lista i to na stranicama u boji. List je bio crno-beli i kada bih stigla do kraja, do poslednje stranice, otišla bih pravo do lavaboa da operem ruke, jer su mi bile crne od olova. Imam nostalgiju za tim vremenom. „Vesti“ su list koji ne sme da trpi nikakve pritiske, nikakve ucene i nikakvu materijalnu štetu, jer je ogledalo srpske dijaspore. Ujedinjuje raseljene Srbe. Znam da ima više Srba rasutih po svetu nego u Srbiji, isto kao i nas Italijana, 60 miliona u Italiji i 60 miliona van Italije, pa čak i u Srbiji. Nas ima dosta, naročito u Beogradu.
Vaš list je od nacionalnog značaja i važnosti. Srpska zajednica je jedina zajednica stranaca koja ima dnevnu štampu, ne poznajem drugu naciju u Vićenci koja ima svoj list. Čvrsto verujem da vaša država neće pokleknuti i povinovati se hirovima ucenjivača i napadača „Vesti“. Izdržali ste i veća iskušenja i napade, verujem da će srpski rod i iz ovog boja izaći kao pobednik. Rekla sam da je Srbija moja druga domovina i stojim iza svakog slova. Živela Srbija, srpski narod i „Vesti“. Do pobede! Kao kad se išlo u rat, Spartanci kad su dobijali štit i kretali u boj govorili su im da se vrate s njim ili na njemu.
