Direktor Evropskog instituta za istraživanje totalitarizma i Holokausta Karlos Vaskez izjavio je u intervjuu za „Vesti“ da je zabrinjavajuće da se u jednoj od država članica EU, Hrvatskoj održi koncert Marka Perkovića Tompsona na kome se veličaju nacistički simboli iz Drugog svetskog rata. On je komentarišući položaj srpske zajednice na Kosovu i Metohiji istakao da je i dalje „delikatan i duboko zabrinjavajući“.
Vaskez je predvodio delegaciju od 43 univerzitetskih profesora iz Španije, saradnika IECHT – Evropskog instituta za Holokaust i totalitarizam.
Vaskezu je tokom posete Beogradu uručena mapa genocida u NDH sa preko 2.000 upisanih tačaka i Atlas genocida za koji predgovor napisao akademik Vasilije Krestić. Institut Diana Budisavljević i IECHT potpisali su Memorandum o saradnji, a u planu su naučne konferencije širom Evrope.
– Bili smo u Zagrebu dan pre tog koncerta i morali smo da krenemo u sedam ujutru jer su pristupni putevi bili zatvoreni. Duboko je uznemirujuće što se takav događaj može dogoditi u glavnom gradu države članice Evropske unije. Veličanje ustaških simbola – koji su povezani sa jednim od najbrutalnijih genocidnih režima 20. veka – nije oblik kulturnog izražavanja – to je direktna uvreda za dostojanstvo žrtava i za demokratsku Evropu u celini. Evropska unija mora ozbiljno da razmisli o ovome. Sloboda izražavanja ne proteže se na
rehabilitaciju fašizma. Ako dozvolimo da takvi činovi prođu nekažnjeno, ne ispunjavamo svoju moralnu i istorijsku dužnost.
Koliko je Evropa, a posebno svet danas u opasnosti od novog totalitarizma?
– Živimo u vremenu duboke geopolitičke nesigurnosti i građanskog zamora, što stvara plodno tlo za ponovno pojavljivanje totalitarnih narativa u novim oblicima. Iako se kontekst razlikuje od konteksta 20. veka, mehanizmi su zabrinjavajuće slični: dezinformacije, traženje žrtvenog jarca, politička polarizacija, erozija demokratskih institucija i prezir prema istorijskoj istini. Opasnost ne leži toliko u iznenadnom povratku totalitarnih režima, već u postepenoj koroziji demokratskih normi. Evropa mora ostati budna – posebno u
vremenima društvene krize i međunarodnih sukoba.
Po vašem mišljenju, koja je ključna opasnost?
– Najpodmuknija opasnost danas je ravnodušnost. Kada društva postanu apatična ili kada se sećanje trivijalizuje, demokratija postaje krhka. Istorijsko sećanje – posebno na zločine poput Holokausta ili etničkog čišćenja na Balkanu – nije muzejski artefakt, već građanska odgovornost. Kada se istina relativizuje, a žrtve zaborave ili preoblikuju kroz nacionalističke priče, počinjemo da gubimo moralni kompas koji nas štiti od povratka totalitarizma.
Istovremeno, desničarske stranke su u porastu u Evropi. Koliko je ta činjenica alarmantna?
– To je stvar za ozbiljnu zabrinutost. Uspon krajnje desničarskih pokreta u raznim evropskim zemljama odražava širu političku i kulturnu krizu. Ove stranke često eksploatišu strah, ksenofobiju i nacionalistički ponos kako bi potkopale demokratske vrednosti. Posebno je alarmantno kada ovi diskursi uspeju da prodru u mejnstrim politiku, normalizujući retoriku koja bi trebalo da bude nezamisliva u demokratskim društvima. Ne možemo sebi priuštiti da ovo tretiramo kao uobičajenu stvar.
Kako vidite položaj srpske zajednice na Kosovu?
– Situacija srpske zajednice na Kosovu ostaje delikatna i duboko zabrinjavajuća. Istorijske tenzije nisu prevaziđene, a međusobno nepoverenje nastavlja da podstiče atmosferu isključenosti i ranjivosti. Iz evropske perspektive, svaka nacionalna zajednica mora biti u mogućnosti da živi sa punim garancijama prava, dostojanstva i bezbednosti. Neprihvatljivo je da i dalje postoje epizode nasilja ili diskriminacije, ili da se čine napori da se ometa očuvanje kulturnog, verskog i jezičkog identiteta. Kosovo neće moći da se konsoliduje kao istinski demokratska država dok njegove institucije efikasno ne zaštite sve manjine, uključujući srpsku, romsku i druge ranjive zajednice.
Šta vas najviše brine?
– Ono što me najviše brine jeste to što normalizujemo regresiju – to što se navikavamo da vidimo kako se osnovna prava dovode u pitanje, istorija se prepisuje u ideološke svrhe, neslaganje se ućutkuje ili imboličko i fizičko nasilje nad manjinama se legitimiše. Brinem se da mržnja ponovo postaje politički profitabilna. I brinem se da mlađe generacije nisu pravilno obrazovane u kritičkom razmišljanju i istorijskoj svesti, što je neophodno za odbranu demokratije. Bez obrazovanja, bez sećanja i bez kolektivne odgovornosti, sve
se može ponoviti.
Španija ne priznaje Kosovo. Može li se taj stav promeniti i pod kojim
okolnostima?
– Španija održava svoj stav van okvira svoje unutrašnje politike i svog tumačenja međunarodnog prava. To je osetljivo pitanje, ne samo u vezi sa slučajem Kosova, već i sa odbranom teritorijalnog integriteta država koje su priznale Ujedinjene nacije. Međutim, svaki diplomatski stav može evoluirati ako okolnosti to dozvole. Da bi se to dogodilo, Kosovo bi da ostvari jasan i dosledan napredak ka punom poštovanju ljudskih prava, vladavini prava i istinskom suživotu među svojim zajednicama. Međunarodno priznanje nije samo pravno pitanje – to je takođe politički izraz poverenja i demokratske stabilnosti.
