Danas je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi najveće hodočašće ka Ostroškom manastiru. Pa, zašto, bolan? Zato što se tu dešavaju iscelenja. Isceliti znači napraviti ponova celim. Za to se molimo Bogu na liturgiji da nam sačuva vladiku – cjela (čitava), česna, zdrava…. Jer kad se mi prepiremo, u običnom životu kažemo jedan drugom: „Jesi li ti čitav? Šta je sa tobom?“
Znači, bolestan nije čitav. Ali Bog molitvama Sveca Vasilija isceli mnoge. To svi Srbi i mnogi, mnogi drugi znaju.
Pre dve godine, a i ranije, bivao sam u Ostrogu. Naroda dolazi iz svih krajeva Zemlje. Da, veliko slovo „z“, jer se misli na celu zemaljsku kuglu. Stalno prolaze peške kroz imanje donjeg manastira i idu pravo gore uz brdo nadase – znači velika uzbrdica i idu sa voljom i verom da se mole kod Sveca.
O Svetom Vasiliju Ostroškom čudotvorcu ima svugde da se pročita kao velikom ugodniku Božijem, ne treba ni da upućujem, to svi znaju.
A šta je to čudo Božije? To je natprirodni akt volje Božije. Dakle, Bog nam se smiluje i isceli nas radi molitava Sveca Ostroškog.
I ove, kao i svake godine, hiljade duša pohrle ka Svecu. Kako je bilo ove godine, da ne pišem, da nam dušu ne razdirem. Ipak će sve lepo da se završi.
Svi će oni Srbi iz Crne Gore da se pokaju i dođu u poznanje istine.
Brutalni nevernici
Mali primer. Od davno se kanem da to napišem, ali ću sad.
Jedne godine, ja završio za popa, a još se nisam zapopio. Služi se u Kaću kod Novog Sada jutrenje na Veliki četvrtak uveče, gde se čita 12 stradajućih jevanđelja. I ako je do kasno u noć dolazi dosta vernog, ali i nevernog, brutalnog naroda.
Verni dolaze da slušaju kako Hristos strada za nas, o zlim ljudima koji Hrista optužuju lažno…Dok se mi molimo Bogu, neko kadi, neko pridržava sveću, neko dodaje kadionicu… A šta radi taj neverni, brutalni narod?
Oni stave ljudski izmet, fekaliju u najlon kesu, okače za dno crkvenih vrata i kako ko otvori i zatvori vrata deo fekalije se raznosi po svetom hramu na obući. Hram je slabo osvetljen radi smirenja te se to ne vidi. Kad se molitva završila mi smo videli mnogo nečisti po svetom hramu.
Bili smo preneraženi… Uh, uh…
Kaže pokojni prota Jefrem: „Pa to svake godine rade u Novom Sadu“. Sa voljom sam zatražio da očistim sveti hram i sa još većim entuzijazmom sam očistio naš lepi svetonikolajski hram u Kaću, negde 1977. godine.
Sve se lepo završilo, kao i u Novom Sadu svake godine. Verujem da su se od onih nevernika mnogi pokajali i vratili pradedovskoj i Crkvi i Veri, tj. pravoslavlju, a samim tim i svetosavlju.
Svesrpski svetac
Tako, izvinjavajući se za ovu istinitu priču, uzdam se u Boga i Sveca Ostroškog da će mnogi Srbi da se vrate sebi, tj. Srpskoj crkvi i svemu što je On i što je Njegovo. Amin. Bože daj.
A šta radimo mi koji nismo Crnogorci, a jesmo mnogi, jer su se iz Crne Gore uvek selili svugde a najviše u Šumadiju, kako nam veli nedavna istorija. Mama mi je pričala da smo i mi došli iz Crne Gore. Da joj poverujem.
Šta radimo mi, dakle necrnogorci ne od od juče, nego od davnina.
Mi slavimo Sveca iz Ostroga iako, eto, nismo rođeni tamo. Slavimo sveca Božijeg, sveca svesrpskog i svepravoslavnog, verujte mi vi koji još ne shvatate.
On je svepravoslavni svetac Božiji, ne samo srpski, ne samo crnogorski…
Osećajna molitva
U Lazarici sidnejskoj se služilo večernje sa petohlebnicom. Bilo je i naroda i pored restrikcija, taman malo više, ne mnogo, od možda dozvoljenog. Večernje se služilo sa puno volje, vere, tuge i teškog osećaja, jer smo znali šta se sve radi u Zemlji Svetoga Save, tj. u današnjoj Crnoj Gori.
Usred ove muke pade mi na um šala od pre trideset godina.
Kažu, hoće da rasparčaju Jugoslaviju i da se udruže crna Bosna i gora (još lošija) Hercegovina. E, vala je sad da ne može biti gora, tj. lošija. Ipak smo dužni da mirno i molitveno sve podnosimo, baš kako iz pritvora poručuje sveti vladika Joanikije svom vernom narodu, koji hoće da jurne i izbavi svoga vladiku sa robije, da – sa robije. Vladika ih moli i poručuje da se smire i Bogu mole.
Elem, mi služimo Bogu i Svecu Njegovom. Pred kraj večernja se iznosi petohlebnica na kojoj su postavljeni pet hlebova, zato je petohlebnica, pšenica, vino i jelej, tj. ulje, zejtin.
Ova se molitva služi na uspomeni kad je Hristos sa pet hlebova i dve ribe nahranio pet hiljada ljudi, osim žena i dece.
Kad pojci otpevaju dva puta tropar svetitelju ili svetiteljki. a jedanput Bogorodice djevo, onda služačši sveštenik čita molitvu: Gospode, koji si nasitio pet hiljada…
Posle se dovršava večernje i narodu se deli hleb. Nešto kao prosfora posle svete liturgije. To je tako lepa molitva, osećajna i sadržajna.
Treba nam ljubavi
Dan Sveca Ostroškog. Sveta liturgija kako i dolikuje. Dosta ih se i pričestilo. Naš narod praktikuje od vajkada da posti nedelju dana i da se pričesti na mnoge praznike. Svetog Aranđela, Pokrov, mnogi i mnogi na dan Svete Petke, svetog Ilije i svakako na dan Ostroškog čudotvorca.
Bilo je i mlađih. Najmlađi od prisutnih deran ili dečačić Vasilije koji nema ni dve godine se pričestio i slavio svoju slavu Svetog Vasilija Ostroškog čudotvorca. Svakako da dete ne zna šta je pričešće, ali znamo mi.
Mala priča.
Starac žuri od lekara da ide kod supruge i da bude sa njom celo pre podne. Pita ga lekar, pa kud toliko žuri i zašto? Pa, veli, idem kod supruge u starački dom, ona mene ne poznaje, ima dimenciju i ja sa njom provodim po celo pre podne.Đ
– Pa zašto si sa njom kad ona tebe više i ne poznaje?
– Poznajem ja nju – odgovori starac.
– Uh, da mi je takve ljubavi – uzviknu doktor.
Hristos ih zna!
Tako i mi, pričešćujući našu malu dečicu, privodimo ih Hristu. Iako oni ne znaju ko je Hristos, možda, ali Hristos zacelo zna ko su oni. Oni su anđeli Božiji i kad su „noooooo ti“, tj. nemirni, malo nevaljali.
Tako se u svim hramovima pomesne Srpske pravoslavne, svetosavske crkve slavi i proslavlja Sveti Vasilije Ostroški.
Molitvama Ostroškog čudotvorca Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj nas.
Pre desetak i više godina otac Rade Radan i ja rešismo da svake godine služimo liturgiju na dane svetih Vasilija Ostroškog i Petra cetinjskog. Ne prođe godina, dve, a Srpska Crkva ih stavi u crveno slovo. Te smo samo nastavili započetu nam praksu.
Verujem da ima sličnih primera koje će neko vredan da sakupi i napiše u jedan mali knjižetak – priručnik koji neće biti na odmet, nego na veliku korist.
