Drugi najveći zemljotres ikad zabeležen omogućio je naučnicima da prouče teren ispod zemljine površine, otkrivajući vrhove više od Himalaja, piše u časopisu „Sajens“.
Naučnici su uspeli da pronađu džinovske strukture u podacima seizmičkih talasa uhvaćenih tokom zemljotresa u Boliviji 1994. godine, navodi se u studiji u časopisu „Sajens“.
Zemljin omotač je gusta traka silikatnih stena koja se proteže od kore do jezgra, što čini 84 odsto volumena naše planete. Na 410 milja od površine, granica poznata kao diskontinuitet od 660 kilometara, deli omotač na njegov gornji i donji nivo.
Topografija te granice je izuzetno teška za čitanje zbog gustine, tako to jedino može da se uradi sa seizmičkim talasima. Valovi se susreću sa različitim teksturama, mineralima i strukturama i odbijaju se o isto kao kad se svetlosni talasi odbijaju o objekte, obezbeđujući tako naučnicima seizmički snimak. Merenja superkompjutera omogućavaju naučnicima da rekonstruišu strukture na granici.
– Potrebni su nam veliki zemljotresi jer tako seizmički talasi putuju kroz omotač i jezgro, odbijaju se o diskontinuitet od 660 kilometara i putuju sve do Zemlje da bi bili otkriveni na vrhu kore – kaže Džesika Irving, geofizičar na Univerzitetu Prinston i autorka studije.
Tim Irvingove je koristio podatke iz zemljotresa u Boliviji 1994. godine, drugog po veličini zemljotresa koji je zabeležen – 8,2 stepena po Rihterovoj skali – otkrivajući „jaču topografiju na granici nego što je ona kod Stenovitih planina ili Apalača“.
– Ne mogu da vam dam tačan broj u pogledu visine dometa – navodi Irvingova. „Ali planine na granici od 660 kilometara mogu biti veće od Mont Everesta“.
Nepreciznost u pogledu procene dometa može biti usled posledica nakupljanja starih komada morskog dna koji se uvlače u omotač, a zatim se spuštaju do granice.
Istraživanje je, međutim, nepotpuno, jer naučnici spekulišu da bi u ogrtaču mogli postojati drevni ostaci istorije Zemlje. Dalja istraživanja mogla bi da osvetle evoluciju naše planete i kako je ona nastala.
