Svaki derbi Crvene zvezde i Partizana, pa i ovaj 172. po redu, kod onih malo starijih neminovno priziva sećanja na neka lepša vremena, na majstore koji su srcem i dušom, a ne samo novcem i ugovorom, pripadali jednom ili drugom taboru. Među njima je, svakako, čuveni Aco Trifunović. Defanzivni „vezista“ je gro karijere, tokom sedamdesetih i u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, vezao za crno-bele. Uspomena – napretek, a među njima je sijaset, naravno, onih koje se tiču dvoboja sa najvećim rivalom.
– Proveo sam u Partizanu sedam i po godina, odigrao sam sigurno 12 večitih derbija, možda i neki više – ne može precizno da se seti Trifunović. – Jedan od prvih mi je bio 1977. na „Marakani“, kad smo dobili 3:1 u jesenjem delu prvenstva. Bio sam još početnik, a tad sam dao i gol, pa mi je ta utakmica ostala u najupečatljivijoj uspomeni.
O pogotku…
– Slavoljub Muslin je tada igrao u Zvezdi. Bila je akcija i jedna „ničija“ lopta. Ja sam bio hrabriji i iz brzine pogodio dobro. Na iznenađenje svih, lopta je završila u mreži. To je uticalo i na krajnji rezultat.
Nabraja Trifunović tim Partizana tog vremena:
– Od starijih igrao je Zavišić, Moca Vukotić, Hatunić, Đurović… Ne bih mogao svih da se setim, ipak je prošlo dosta vremena (smeh).
Dueli sa Stajom
Kad se pogled baci na drugu stranu, nije lako izdvojiti najnezgodnijeg rivala za čuvanje:
– Upravo ja i jesam bio zadužen za te igrače sredine terena od kojih je počinjalo dosta akcija. Mnogo duela sam imao sa Stajom Nikolićem. Iskreno, nisam mnogo ni razmišljao o tome. Kad dođe utakmica, dam maksimum u tom trenutku, pa, šta se desi, desi se.
Derbi – nekad i sad…
– Mnogo je promenjeno što se tiče navijača. U to vreme se navijalo, uglavnom spontano, retko je bilo da se nešto organizuje. Sve utakmice su, generalno, bile dobro posećene, a da ne govorim o derbiju. Pred meč za Zvezdom često ni mi fudbaleri nismo uspevali da dođemo do dovoljnog broja ulaznica, pošto bi sve bilo rasprodato. Sada su navijači više organizovani, prave neki svoj spektakl. Manje obraćaju pažnje na sam okršaj. Nekad, kad ne ide ekipi, uz huk sa tribina je mogao i da se promeni odnos na terenu. Sada navijači imaju svoju koreografiju i to je mnogo drugačije.
A igrački, taktički… Fudbaleri su ranije bili mnogo više vezani za klub, duže su branili boje i Zvezde i Partizana…
– Više vremena smo provodili zajedno, bolje smo se poznavali. Danas se više vodi računa o taktici, defanzivi, da se ne primi gol. Ide se na kontru pa, ako može – može. Mi nismo u to vreme igrali čak ni te derbije na nerešeno, na nulu, već probaš da pobediš, pa ko u tom trenutku ima više snage, kvaliteta… Dešavalo se i da budeš bolji, a da izgubiš.
Strancima smo prolazna stanica
U to vreme nije bilo stranaca u taboru večitih, a sad ih je pregršt:
– Mi smo, pre svega, voleli sport kao nacija. Drugo, voleli smo svoje klubove. Meni i dan-danas zadrhti srce kad pomenem Slogu iz Kraljeva! Da ne govorim posle, kad sam došao u Humsku 1… San uglavnom svih fudbalera u Jugoslaviji je bio da zaigraju za neki od klubova „velike četvorke“. Imao sam sreću da dođem u Partizan gde sam proveo najlepše sportske dane. Već kad sam otišao u Italiju, u Askoli, imao sam malo drugačija shvatanja. Bio sam stranac, tako sam se i osećao. Sada stranci koji dolaze kod nas u dobroj meri su i nepoznati, nisu neka pojačanja. Bude tu i dobrih fudbalera, ali mislim da je njima ovde „prolazna stanica“. Da malo odigraju i idu dalje, u fudbalski razvijenije zemlje.
Bilo je, tih sedamdesetih i osamdesetih godina, i više međusobnog druženja fudbalera Partizana i Zvezde.
– Posle derbija se sretnemo, budemo zajedno. Skoro i ne pričamo o dešavanjima sa terena. I dan-danas se često viđam sa Borovnicom, Šestićem, Miletovićem… Ko je gde igrao – nema nikakve veze. Jedino kad smo bili na terenu, to beše druga priča. Tada se nismo poznavali, svako je gledao kako može da napravi pozitivan rezultat. Kako god da se završi utakmica – mi nemamo problem da opet budemo ono što smo bili i pre toga.
Navodi Trifunović nešto što izaziva posebnu nostalgiju:
– Dešavalo se, kada igramo na „Marakani“, da se skinemo na našem stadionu, krenemo peške, među 30.000, 40.000 ljudi i nesmetano dođemo na derbi. Takođe, i Zvezda je dolazila tako kod nas. O tako nečemu danas ne bi smelo ni da se razmišlja!
Šele kao Moca
Sve najlepše priča Šestić o svom prijatelju Trifunoviću, a ne izostaju hvalospevi ni sa druge strane:
– Šele je bio izuzetan talenat. Toliko nepredvidiv, toliko dobar fudbaler. Mogao je da reši sam utakmicu, kao kod nas Moca Vukotić. Pokazao je Šestić svoje kvalitete u Zvezdi, u Grčkoj, a kad se vratio, sa Vojvodinom je pravio dar-mar i sa saigračima doneo titulu. U to vreme, ako je neko odigrao više od 100 za svoj klub, morao je da bude dobar fudbaler. A sad, desi se da stranac bude tu godinu-dve i odigra 10 utakmica. To su, onda, veliki promašaji.
Derbi ne odlučuje šampiona
Trifunović ocenjuje da je Zvezda igrala bolje u periodu pre dolaska doskorašnjeg trenera Baraka Bahara, nego posle toga:
– Sada traže neku novu igru kod Milojevića. Rezultati su tu, međutim, tek je počela prolećna sezona. Što se tiče Partizana, prijatno me iznenađuje, pre svega, odnos na terenu. Fudbaleri se ponašaju profesionalno, pa su i rezultati zadovoljavajući. Partizan će sigurno do kraja prvenstva da učini maksimum da osvoji titulu. Derbi može da bude značajan, ali ne mora da odluči!
