Proslavljeni snimatelj Čedo Filipović snimao je careve, kraljeve, konferencije ministarske, a čitavu deceniju pratio je Tita na njegovim putovanjima. Naime davne 1970. godine, tadašnja Televizija Beograd je odlučila da za 108.000 dolara kupi prvi prenosivi magnetoskop. Bio je to veliki događaj, jer je magnetoskop zamenio filmsku kameru i sa njim je Čedo išao sa maršalom u posete širom sveta
Ceo radni vek Čedo je proveo u Televiziji Beograd, u koju je došao 1960, dve godine nakon njenog osnivanja. Tu je ostao sve do 2002. Iako su ga zvali iz belog sveta, ostao je veran nacionalnoj televiziji. Prokrstario je gotovo celom planetom. Dobitnik je Ordena sa srebrnim vencom.
Proslavljeni reditelji
– Rođen sam 1938. godine u Ilidži u Sarajevu od oca Jovana i majke Jovanke. Rastao sam kao srednje dete, uz mlađeg i starijeg brata. Majka nas je uvek savetovala da učimo i budemo svoji ljudi. Kad sam imao 15 godina, dakle 1953. dolazim u Beograd kod strica, koji je bio vojno lice. Upisujem čuvenu srednju školu „Nikola Tesla“, a nakon završetka vraćam se u Sarajevo, gde radim dve godine da bih opravdao stipendiju koju sam imao. Već 1960. dolazim u Televiziju Beograd i tu ostajem ceo svoj radni vek. To je bila moja kuća, mesto gde sam stasavao i razvijao se. Uporedo sa radom na televiziji upisujem i Elektrotehnički fakultet, a onda i Odsek kamere na Fakultetu dramskih umetnosti.
Čedo je po dolasku u Televiziju Beograd radio kao video-mikser, najviše sa Lolom Đukićem, ali i sa Sojom Jovanović, Savom Mrmkom, Batom Konjevićem, Acom Đorđevićem.
– Bilo je to zaista zlatno doba televizije. Svi reditelji bili su vrhunski profesionalci. Radilo se kvalitetno i sa entuzijazmom. Sećam se kao danas te 1970. kada je Televizija Beograd odlučila da kupi prenosivi magnetoskop. Niko ga u Evropi nije imao. Italijanska televizija ga je kupila tek 1972. godine. Ta „ampeks kamera“ kupljena je od Amerikanaca za 108.000 dolara i to za potrebe Titovih putovanja. Taj magnetoskop je bio prvi uređaj za snimanje slike i tona i to sinhrono, do tada se radilo filmskom trakom i ton je sniman odvojeno. Iako danas deluje možda čudno, taj magnetoskop je bio dobrodošao jer su šanse za greške prilikom snimanja Titovih govora bile mnogo manje nego ranije kad se radilo filmskom trakom.
Prelaz sa filmske na elektronsku kameru za snimanje vesti nije bila samo obična zamena jednog uređaja drugim, bio je to početak stvaranja novog audiovizuelnog jezika.
– Dovoljno je u nekoj arhivi pogledati snimke rađene pre 1970. godine i one posle pa da se vidi do koje mere je novi magnetoskop izmenio pokretne slike.
Maršal voleo da se slika
Ispred objektiva Čedine kamere našli su se brojni državnici kao što su Leonid Brežnjev, Nikolae Čaušesku, Reza Pahlavi, Hosni Mubarak, Fidel Kastro, Džimi Karter, Džordž Buš. Snimao je Slobodana Miloševića, Zorana Đinđića, Vojislava Koštunicu.
– Sećam se 1975. godine i Prve konferencije evropske bezbednosti u Helsinkiju. Bora Mirković novinar je bio sa mnom, ali takođe i poslenici sedme sile iz Ljubljane, Zagreba. Svako je želeo da snimi neki prilog za svoju televiziju. Svi snimci su išli za Beograd, a onda ka drugim centrima. Tito je bio vrlo aktivan. Primao je razne političare, a za tri dana ugostio je čak 18 državnika. On je ujutro primao dva državnika, popodne na pauzi još dva i na kraju večeri još dva.
Običaj je bio, kad se završi zvanični deo konferencije za jedan dan, da se TV ekipa obrati svome predsedniku za izjavu. Odmah smo zvali Beograd i slali izjave, ističe sagovornik „Vesti“.
– Bila je to važna konferencija, učestvovalo je čak 35 državnika. Kad smo se vratili Nebojša Popović, šef ekipe i pomoćnik glavnog urednika u Informativnoj redakciji priznao je koliko je moćna kamera i koliko nam je dobrodošla. Vredela je svaki dolar koji je plaćen za nju. Gledaoci u tadašnjoj Jugi bili su informisani na vreme i to vrlo kvalitetno.
– Kamera je volela Tita. Imao je pozu, stav. Šta god da kaže, pa čak i rečenicu kao na primer „Bogami, imamo lepo vreme“ imalo je težinu. Bio je harizmatičan i svako odelo mu je dobro stajalo. Voleo je da se slika.
Već sledeće godine 1976. Čedo Filipović je putovao u istočni Berlin na Konferenciju radničkih i političkih partija.
– Tu je bio i Tito, dok na Ministarskoj konferenciji na Malti imao sam zadatak da pratim Raifa Dizdarevića, ministra spoljnih poslova.
Odbio ponudu iz Londona
Kako je Josipa Broza pratio deset godina sa svojim čudesnim magnetoskopom, tako je bio zadužen i za njegovu sahranu.
– Bio je to ispraćaj kakav se ne pamti. Samo u jednom danu na aerodrom su sletela 82 aviona. Na Titovoj sahrani sam radio malom kamerom koja je bila povezana sa studijem, a Moma Martinović je bio reditelj prenosa. Ceo svetski politički vrh okupio se u Beogradu. Bilo je 209 delegacija iz 127 zemalja. Njih su predvodili 38 šefova država, četiri kralja, pet prinčeva, 47 ministara inostranih poslova.
Naš sagovornik se seća i kad je išao u Poljsku u sa Milkom Planinc, tadašnjom predsednicom Saveznog izvršnog veća, što je bilo vrlo dragoceno iskustvo za njega kao snimatelja. Kao vrhunski profesionalac pozvan je na Zimske olimpijske igre u Lejk Plesidu 1980. godine u Sjedinjene Američke Države.
– Pozvan sam u operativnu grupu Evrovizije na 13. Zimske olimpijske igre. Snimao sam za potrebe svih zemalja Evrovizije. Naime, evropske zemlje su želele da snimaju događaje iz svojih uglova i potreba, a ne samo da koriste snimke američke televizije. Sećam se, tada je nastupao sjajni švedski skijaš Ingemar Stenmark. On je bio stipendista Elan skija, tada svetski poznate slovenačke odnosno jugoslovenske kompanije. Kad su ga novinari zvali da da izjavu on je uvek govorio „Dođite u predstavništvo Elana“. Tako on na konferenciji daje izjavu, a njemu iza leđa piše velikim slovima „Elan“. Bila je to velika stvar za slovenačku tj. jugoslovensku promociju. Najviše sam na toj Olimpijadi snimao za Bi-Bi-Si, on su mi zakazivali termine dan-dva unapred. Ukoliko im nije trebalo oni bi me ustupili nekoj drugoj stanici Evrovizije.
Tada je, kaže, mogao da ostane da radi za Bi-Bi-Si u Londonu, ali Televizija Beograd mi je uvek bila u srcu.
– Ali Zimske olimpijske igre u Sarajevu bile su bolje. Naime, u Lejk Plesidu učesnike su smestili u prostorijama koje su bile ograđene žicom, pa su se svi osećali pomalo kao u zatvoru. U Sarajevu je sve bilo drugačije i na vrhunskom nivou. I tada je Bi-Bi-Si želeo da radim za njih, ali nisam, bilo me sramota, pa ja sam rođen u Sarajevu. Nisam hteo, nego sam radio za beogradsku televiziju. Zahvaljujući profesiji obišao sam Indiju, Kinu, Skandinaviju, Afriku, Ameriku. To je neprocenjivo iskustvo za mene i danas kad podvučem crtu, srećan sam što sam se bavio ovom poslom i nikada ga ne bih menjao za nešto drugo.
Gramatika filmskog jezika
– Često me pitaju da li je danas snimateljima lakše zbog napretka tehnologije. Naravno tehnologija mnogo pomaže. Ali uvek ostaje stvaralački deo koji je vrlo bitan u ovom poslu. To zovem gramatikom filmskog jezika – kaže Čedo.
Snimak po meri
– Za četiri decenije rada promenio sam nekoliko kamera na ramenu, a koliko sam kilometara prešao to ni sam ne znam. Snimatelj mora biti i psihički i fizički obučen i spreman za timski rad. Za sve godine rada nije mi se desilo da mi ne uspe snimak. Snimak ne sme da bude ni previše kratak, ali ni previše dug da ne bi iritirao gledaoce. Mora se uhvatiti mera, po tome se prepoznaje dobar majstor.
Sjajni profesor
Nakon penzionisanja 2002. godine, Čedo se oprobao i kao profesor na Visokoj školi elektrotehnike i računarstva strukovnih studija odsek kamera. Generacije koje su prošle kroz Čedinu školu imaju samo reči hvale za ovog stručnjaka.
Zdravica na Brdu kod Kranja
– Sećam se da je Josip Broz najviše voleo da prima državnike na Brdu kod Kranja. Posebno mi je ostalo u sećanju gostovanje tadašnjeg rumunskog predsednika Nikolaja Čaušeskua. Došao je kod Tita, a onda su otišli na večeru u hotel na Bledu. Bilo je planiramo da razgovaraju, pa večeraju i održe zdravicu. Međutim zbog kamera odlučili su da pre svega održe zdravicu i tako olakšaju snimateljima i novinarima.
Rudo, Drvar, Kozara
– Sa svojim magnetoskopom prvi put sam snimao proslavu 30 godina formiranja Proleterske brigade u Rudom, gde je prisustvovao predsednik Tito, a ceo događaj je odmah emitovan iz Televizije Sarajevo. Istom kamerom zabeležio sam 30-godišnjicu desanta na Drvar, otvaranje spomenika na Kozari, na Mrakovici.
