Mnogi Srbi Sidneja znaju, a mnogi i ne, da mi imamo u Kentlinu ruski manastir. Kentlin je deo Kembltauna kao Kabramata što je deo Sidneja, recimo. Dakle, neka bude da je manastir u Kembltaunu. To je od Liverpula oko 20 kilometara, ne više.
Tu sam ja služio i opsluživao godinama, posebno kad Rusi nemaju dovoljno duhovenstva, u ovom slučaju dok nije došao kaluđer otac Dorotej, sa kojim i sad često saslužujem.
Tu ja često odvedem nas Srba iz Sidneja, te im po nešto ozidamo, oltar, pripratu, tj. ulaz u stari hram. Operemo krov, jer je pun lišća. Zgrade su u šumi, te mnogo lista napada. Ofarbamo ogradu, kupolu na novom hramu. Sredimo svodnice, gatar kad na ćoškovima procuri mi to pokrpimo.
Rade ovde i Rusi. U Sidneju ima oko šest parohija Ruske Zagranične crkve i jedna parohija Moskovske patrijaršije te ima dosta, Bogu hvala, Rusa koji pomažu svoj najbliži, u geografskom smislu, manastir.
Ali, mi Srbi ne vidimo razliku između srpskih i ruskih manastira kad je pomoć u pitanju. Uveren sam da je preko pedesetak Srba radilo po ruskim manastirima, ne samo ovde nego i dalje.
Čudi se i iguman
A na molitvu u ovaj manastir dolazi još veći broj Srba. Ne samo iz Sidneja nego i iz Kembltauna.
Tako je nas pre dve-tri godine pozvala mati igumanija na jedan skromni ručak, nije bio skroman verujte, da počasti nas koji smo radili.
Ja sam pozvao i mnogo onih koji nisu nikad radili. Došlo nas je dosta, dosta. Ali sam siguran da su oni koji nisu radili ostavili veći prilog, te da je to bilo to. I kad mi odemo kod oca Alekseja, šest sati vožnje od Sidneja, mi se ne obrukamo. Ponesemo mi krompira, vegete, lubenice, pasulja. Znamo mi koliko dana ostajemo, te pored priloga u novcu ponesemo i namirnica.
Mislimo mi – A šta ako dođe u manastir pored nas dvadesetoro iz Melburna još toliko, pa iz Sidneja još toliko Rusa, ko će taj narod da prehrani tri-četiri dana? To ne biva. Ne biva da mi ne ponesemo dosta, ko zna moj sinko koliko tamo može da se ostane i šta sve može da se desi. U grad kad hoćeš, a iz grada kad te puste – kaže se u narodu.
Tako jednom kod oca Alekseja, tj. u Bombali, veli iguman otac Sergije, pored ostalog: „Ovde dolaze Serbi više nego Rusi, ovo bi mogao da bude serbski manastir“, naravno bez bojazni da će to da se desi, nego da bi Ruse još malo podstakao da češće dolaze, pa vala i da se na nas Srbe ugledaju.
Elem, dovedoh ja ovde mnoge i na rad i na molitvu. Ovde ja ozidah poluloptu nad krovom koji će da se podigne na hramu Usječenija glave svetog Jovana Krstitelja, sa mojim radnicima vo vremja ono. Iguman se čudio da sam ja sa mojim timom spreman i na tako šta.
Puni duhovne hrane
Ovoga puta je otac Nemanja doveo dvadesetak čeljadi na molitvu i spremio ih za pričešće. Služio je otac Nikita, a otac Nemanja i ja smo sasluživali. Ja sam došao sasvim slučajno, jer sam po tome imao tu u blizini zakazan parastos, pa rekoh kad sam tu blizu vremenski i geografski, da se pričestim. To ja radim često, baš kako i tom prilikom reče igumanija dr Marija, lekar opšte prakse, da sam ja tu često, dok je pozdravljala goste.
Mi dobro popričasmo po službi Božijoj, doručkovasmo, puna gostinska gosta, poklonika. Čita se poučni duhovni dušekorisni materijal. Tišina k’o u crkvi – što se nekad govorilo. Ma, sve kako Bog miluje.
Posle je narod kupovao crkvenih stvari u kiosku, te im je otac Nikita pričao o manastiru. Otidosmo i do starog hrama. Igumanija, koja je još uvek aktivni lekar opšte prakse, koja i mene nekad leči, poželi sve najbolje i reče da su dobro došli i na konačište pre pričešća. Zna mati igumanija koliko Srbi Sidneja imaju osećaj za svetinjom. Samo da se ogradim. Srbi Sidneja koji pomažu ruske manastire, prvo podmire svoje parohijske hramove i svoje obaveze odrade, pa tek onda pomažu i srpske i ruske manastire itd.
Puni duhovne hrane i zadovoljstva ostadoše otac Nemanja i njegovi parohijani i dalje u manastiru obilazeći znamenitosti, a ja se uputih za mojim obavezama iako je subota.
Neka bi dao Bog da vredni parosi sidnejski, a svi su vredni, odvedu još koji put parohijane do Kentlina, a ja ću da nastavim sa praksom da odvodim Srbe Sidneja do našeg manastira u Ilajnu, barem o danu starca Nikanora, 4. marta svake godine, a ako Bog da nastavićemo.
Nestvarna priroda
Manastir u Kentlinu ima dva hrama, stari i novi. Ima dva konaka, stari i novi. U starom konaku konačimo mi muški, a u novom konače kaluđerice i žene gosti. Ima lepa manastirska sala, cerkovnij zal, za predavanja i ostale potrebe. Ima radionica za izradu sveća, ordinacija gde igumanija Marija pregleda bolesnike, tu se i prosfore prave i mnogo čega drugog. Ima ovde dvadeset i šest dvostanova, kuća tako da je to stanovanje za 52 porodice. To je pravo selo.Priroda je kao u bajci. Meni je najlepše kad se služi zimi, pa kad se svanjiva, a mi pred kraj liturgije.
Po malo se sunčevi zraci pomaljaju kroz prozor, a mi se već pričestili i odlazimo na svoje poslove. Lepo je kad se služi u veče bdenije, Rusi ga zovi vseoščnoje i kad tu prenoćim, pa odmah ujutru služim liturgiju, ma divota! Lepo je kad se služi po kiši, pa pogledaš kroz prozor manastirskog hrama kako se kiša sleva niz lišće drveća koje je odmah pored hrama, kad se razdanilo te se hram i drveće kupaju u lepotama manastirskog sunca i tako redom. Meni je zaista uživanje.Budem odsutan dan i noć, te se osećam kao da sam bio na „komjuniti vk“, naravno kad je šala u pitanju.
