Jedna od najstarijih srpskih parohija u Sidneju je popularno zvana Lazarica. Sam nadimak hrama i parohije kazuje da je hram posvećen svetom Lazaru, Lazaru kosovskom Mučeniku.
Mislim da nije potrebno čitaocima sad da govorimo o svetom Lazaru. Dobar deo nas su kao deca recitovali o prazniku svetog Lazara, i to mnogo puta. Mnogo puta smo slušali sveštenike kako sa predikaonice govore o Svecu, a isto tako i vrsne predavače smo slušali sedeći u učionicama naših parohija po celoj Australiji i drugde.
O ljudima koji su parohiju osnovali i stvorili lepo je da se pročita kod oca Srboljuba Miletića i njegovog i mog profesora Stanimira Spasovića, sada pokojnog, Bog da mu duši prosti, u knjizi „Istorija Srba u Australiji, Novom Zelandu i Južnoj Africi“. Svakako sve skupa nije dovoljno da opiše veličine koje su se po Australiji i svugde u svetu borile da stvore sebi hramove gde će svoju decu da uče veri pravoj.
A tek o ljudima, poimence, koji su radili ili nastavljali njihova dela, e tu bi čovek mogao da stavi prst na čelo i dugo da misli odakle da počne, kako da vodi pisanije, tj. uvod, razradu – što je sto puta teže, a za zaključak bi se nekako i snašlo.
Nije lako opisivati veličine koje se razmileše po celom svetu, a ostadoše verni pravoslavlju i svetosavlju, što je jedno te isto.
Ako pročitamo knjigu, a ako ne čitamo ne možemo ni da pišemo, vladike Lavrentija „Duhovne rukoveti“, onda ćemo videti kako se taj čovek borio po Kupresu kao mlad monah za dobro tog siromašnog i ratom još gore osiromašenog naroda u okolini Kupresa.
Život na Kupresu
Moj veliki prijatelj je jedan od tih mojih velikana. Tutor, dugogodišnji, u pomenutoj Lazarici.
Naš Kuprešak, kako ih mi u Bosni nazivasmo, brat Obrad Marić, jedan je od tih u Bosni i jedan od tih u Australiji. O njemu i ovakvima, a ima ih Bogu hvala sijaset, na pretek, dosta, tušta i tma. Ma ima ih, Bogu neka je hvala, dosta i za pohvalu su.
Dozvoliću sebi da napišem o Obradu, a vi ga pohvalite ili nemojte. Ne moram ja. Ja ću o svakom da pišem dobro, a ako se nekome čini, kao što mi rekoše, da nije taj toliko dobar, neka napišu ono što je loše.
Kaže učiteljica devojčici: Kako to da je Prorok Jona progutao veliku ribu koja se zove kit i ostao živ? Kaže učenica: Pa on je u Raju, pitaću ga.
Kaže učiteljica: A ako nije u Raju, šta onda ako je u paklu?
Kaže joj učenica: Ako je u paklu, pitaj ga ti. Tako ko se ne slaže sa mnom, neka piše suprotno. Elem, ti ljudi sa Kupresa su moji zemljaci, mogu reći komšije. Nema mesta gde ih nisam sretao po Bosni, Vojvodini, Australiji. Nema mesta.
Jedan od njih rodi se u selu Šemenovci 1945. Obrad Marić.
Na Kupresu opština Blagaj, prošlog veka. Dakle, nije više mlad, nimalo.
Otac mu se zvao Gligo. Imao je sa prvom ženom petoro dece. Četiri sina i ćerku. Po smrti supruge oženio se sa udovom komšinicom, zvala se Todora, koja je dovela dvoje dece iz prvog braka, i dobili su još dvoje dece i to bliznad. Čeljadi puna kuća, a posleratno stanje, da Bog sačuva, ni u levoj ni u desnoj, kako se to kaže.
Maćeha Todora bila je dobra deci kao majka. Kaže Obrad: „Ja ne znam majku. Ona nam je bila bolja od majke“.
Vredni otac Gligo
Vrativši se iz rata Gligo zatiče pet ovaca, jednu kravu i kobilu. Tada, odmah nekako, crče krava. Gligo se ne predaje. Okreće na sve strane. Radi se i štedi. U radiše svašta beše, u štediše i više. Gligo napreduje. Radi se zemlja, gaji se stoka i nadasve – štedi se. Gligo postaje za nekoliko godina imućniji čovek i bori se na svim poljima toga vremena i mesta.
Deca odrastaju, žene se, udaju se. Gligo svakom daje po komad blagoslova, berićeta, želje, nade i imanja.
Ima Gligo sad omanje dve kućice. Tu je 14 čeljadi. Nije lako dževap dati. Ali, Gligo kupuje četiri kuće u Novom Sadu. Deca i ne znaju, kupuje jednu u Bosni. Jednu kuću je kupio i u Budisavi. Svakako da su i ćerke dobile miraz, prćiju, paj, otpremninu.
Obrad radi u Novom Sadu i stanuje tamo. Jedno vreme iz Budisave vozi bicikl do Novog Sada i nazad. Nije to kratak put, negde oko 12 kilometara u jednom pravcu. Svaki dan tako, tamo-amo. Radi Obrad u građevinskom kombinatu „Beton“. Govorili su radnici: „Radim u Betonu, spavam u vagonu, kiša me pere, sunce me suši“, a neki su dodavali i „milicija me pegla“. Zašto u vagonu? Ima dva tumačenja. Neke su bile od barake pretvorene od vagona, te se tu stanovalo, a po drugom mnogo vremena se putovalo vozom do posla i od posla. Recimo, oni iz Čuruga do Novog Sada putovali su po četiri sata u jednom pravcu. Obrad je naučio nekoliko zanata u „Betonu“, što ćemo videti kasnije.
Držalo ga mesto
Odlazi Obrad u Australiju 1969. godine. Dolazi u Sidnej, u kamp Vilavud. Radi, štedi, baš kako ga je Gligo naučio, te 1972. dolazi pun para u Otadžbinu gde se ženi Darinkom. Venčanje se obavlja u Budisavi.
Dovodi Obrad i brata Lazu u Sidnej i mnogo ga pomaže.
Darinka i Obrad žive na tri mesta u Sidneju dok se nisu skrasili u Kensingtonu, gde žive odavno i gde će i da završe karijeru života. Kuća je na sprat. Tu živi i sin Gligo, pa svakako ime Obradovog oca Glige. Sin ima dvoje zlatne dece pored lepe supruge Kontelije.
Radio je Obrad u „Glas Faktori“. Kad je čuo da dvojica ljudi govore srpskim jezikom – „Mene k’o da sunce ogreja“ – priča nam. Vozeći se na posao i sa posla gleda kako zidari zidaju po Sidneju i u tome uživa. To je i kao mladić gledao kako se po Novom Sadu zidalo, te ga sad ta želja minu.
Kao čovek koji se u sve razume radio je održavanje. Opravljao je i održavao građevinske objekte, kuće, stanove, fabrike, škole i crkve gde se Bogu mole. Život ga uči da radi i uči i nauči još mnogo šta. Radi on i za sebe, tj. ima svoj biznis, hajd’ da kažemo svoju kompaniju. Sam je sebi „bos“, tj. šef.
Kod nekog našeg Srbina, Čačanina, radio je 33 godine. Iz ovoga se da videti da je Obrad pošten, dobar radnik, da ga mesto drži, to jest nije lutalica i drugo.
Svakako da je dobar čovek i fini gospodin pomenuti Čačanin.
Pita psihijatar pacijenta: „Kako se vi iz Čačka zovete jednim imenom?“
Doktor čeka da ovaj kaže – Čačani.
„Doktore, ti si lud, kako ja mogu da znam imena ljudi kojih u Čačku ima 60 hiljada!“
Radi i na odmoru
Jedna pričica: Odlazi Obrad u Sremske Karlovce iz Australije, u tazbinu. U gornjoj crkvi pita pop – ko bi mogao da pomogne u radu oko hrama. Pored ostalih, javlja se i Obrad. Radi najviše dana i najprilježnije. Nekako se to objavi u novosadskom „Dnevniku“. Čovek došao iz Australije na odmor i radi oko hrama u Karlovcima Sremskim.
Obrad je kupio te novine i čita. Zove ga taj Pop i veli: „Ima te u novinama“.
Evo, baš sad to čitam, veli mu Obrad.
Obrad je bio dva puta u Svetoj Gori, jednom u Jerusalimu i četiri puta pod Ostrogom, kako se to kaže, tj. kod svetog Vasilija Ostroškog.
Pomaže Lazarici, Koledžu, ruskom manastiru u Kamblteonu, tu ga pisac ovih redova „nagoni“ da ode i uradi po nešto. Mi Srbi Sidneja počesto odlazimo te pomognemo ruski Manastir u Kamblteonu. Ne samo Obrad. Ali, Obrad je više nego tutor u Lazarici. Svi manji radovi idu preko njegove glave. Pravljenje sveća za Lazaricu na Koledžu, opravka ovog dela hrama, sale, garaže. Svugde je Obrad podvukao vrat i radi li radi. Doduše, to mu svi i priznaju.
Pisac ovih redova voli da se druži sa Obradom, da se vozi po Sidneju odlazeći iz raznoraznih razloga po prostranom gradu i da se priča razveze od Kulina bana do današnjih dana. Obrad je pun priče, pun duha, pun želje za dobro svih na celom svetu. E, takvog ga ja doživljavam.
Dobio je pohvalnicu svoje Crkve, a ja želim, s pravom želim, da Obrad dobije i Orden svetog Save. S pravom želim.
Neka nam žive Obrad i vredna Darinka, saputnica vitalnog Obrada i njihovi, kojih Bogu hvala nije mali broj.
Kad je pokojni drug Brale Stefanović dobio Orden svetog Save, veli otac Rade Radan, a otac Rade zna da ubode: „E, vladiko, baš mi je drago da je već jednom dobio Orden ko zaslužuje. Ovo zbilja ne znači da oni koji su ranije dobili nisu zaslužili, nego znači da je Brale baš zaslužio Orden“.
Kad sam sedeo kod Obrada i Darinke, primetih da nemam novčanik ni vozačku dozvolu. Kako to? Došavši iz crkve, skinuo sam gizdavne pantalone i obukao druge, lošije. Kad sam se spremio, otišao sam do njih 11 kilometara, a sokoćalo kaže vozi se 18 minuta. Tako sam zamolio Obrada da me vozi mojoj kući po dozvolu, što je on i učinio. Narod kaže – ko nema u glavi, ima u nogama.
Neka nam Darinka i Obrad žive na mnogaja ljeta, a Gligo i njegova porodica još mnogo, mnogo duže. Amin, Bože daj!
Kaže Obrad: „Ja sam decenijama u ovom hramu aktivan. Samo jedan pop kad ulazi u hram kupuje i pali sveće za zdravlje i pokoj njegovih umrlih i živih. Samo jedan“.
