U našu redakciju je selektor Ljubiša Tumbaković stigao nasmejan, iako u žurbi, pošto su ga čekale brojne obaveze u okupljanju fudbalske reprezentacije, koja će se u miru svog gnezda u Staroj Pazovi pripremati za tri utakmice u šest dana, poslednje tri u ovoj mučenoj 2020. Prva je i najznačajnija.
Pobedimo li u četvrtak, 12. novembra, Škotsku na stadionu „Rajko Mitić“ (20.45), pa neka to bude i na penale, idemo dogodine na Evropsko prvenstvo (11. jun – 11. jul) posle dve decenije!
Kad je pre nepunu godinu i po preuzeo državni tim, kome su ostale male šanse da se smotre najboljih u Evropi domogne kroz kvalifikacije, Tumbaković je u zemlji s nekoliko miliona selektora istakao nameru da srčanom i dopadljivom igrom reprezentaciju vrati narodu, a narod reprezentaciji. U prvom je uspeo. Kao retko kad u neposrednoj prošlosti, pa ni onda kad je prokrčen put do Mondijala u Rusiji 2018, ljubitelji fudbala kod nas su se listom oduševili kako je Srbija igrala i kako se borila u polufinalu baraža Lige nacija protiv Norveške u Oslu.
Stalni nemir zbog virusa
Da se pod takvim opštim utiskom narod vrati reprezentaciji ne da korona. Valjda prvi put posle one presudne utakmice s BiH u poslednjem kolu kvalifikacija za Svetsko prvenstvo 2006. u Nemačkoj, koja je odigrana pred 50.000 duša na „Marakani“ u jesen 2005, bila je prilika da se na stadion slegne toliko ljudi zbog meča odluke. A tada je ondašnjoj Srbiji i Crnoj Gori odgovarala samo pobeda u trci za prvo mesto sa Španijom, koja će, znalo se to, s lakoćom pregaziti San Marino na Apeninima. Doneo ju je Mateja Kežman ranim golom u 7. minutu.
– Ne možemo da budemo ravnodušni što će se igrati bez publike jer smo svesni da bi se napravila atmosfera koja bi nam bila od pomoći. Silom prilika već smo se navikli da i u sablasnom ambijentu moramo da igramo kao da je stadion pun. U selektorskom radu već sam imao sličnu uvertiru, koja kao da je slutila šta nas čeka, jer smo protiv Luksemburga u kvalifikacijama prošle godine zbog kazne UEFA mogli da igramo samo pred malobrojnom decom do 14 godina – prisetio se Tumbaković na početku razgovora.
Fudbalskim trenerima su glavobolju u sastavu tima vazda iznenada stvarale povrede igrača i kartoni. Koliko je mentalno opterećenje za pripremu utakmice sada kad naopaki virus može da unese nemir?
– Od marta se prilagođavamo situaciji koja ne može da se kontroliše. I selektori, koji godišnje imaju nekoliko okupljanja reprezentativaca, od čega im zavisi ukupni rezultat, a kamoli treneri, koji su svakodnevno s igračima, svakog jutra kad se probude mole Boga da svi budu zdravi. Već smo imali fudbalere koji su bili pozitivni na korona virus, ali bez simptoma. Prebrodili su ga snagom organizma. Sada, uoči najvažnijeg okršaja u ovih skoro godinu i po koliko sam selektor, a za to vreme smo stasali kao tim, kad treba da načinimo još jedan pomak ka cilju, nadamo se da će nas Bog pogledati jer je pandemija izvan naših moći. Videli smo Tadićev slučaj. Jednog dana bio je neizvestan, a sutradan je briljirao u Ajaksovoj pobedi u Ligi šampiona. S nestrpljenjem iščekujemo da se posle evrokupova klupske obaveze završe i u nacionalnim ligama za vikend, pa da se u ponedeljak okupimo bez novih problema i orni za sledeće izazove.
Naše zablude o Škotskoj
Za okršaj s Norveškom temeljno ste se spremali i tako što ste sa stručnim štabom pogledali 15 njenih duela. Šta je prevagnulo za izbor taktike kojom je nadmudren prekaljeni selektor, Šveđanin Lagerbek, a njegov najopasniji golgeter Haland „stavljen u džep“?
– Našem susreta su prethodila dva meča Norveške u Ligi nacija. Mnogi bi s pravom pomislili da nam je uzor bila igra Austrije koja je u Oslu dobila sa 2:1. Znali smo, međutim, da to nije prava slika. U septembarskom terminu, a pogotovo ove godine kad je sve poremećeno, nijedna reprezentacija ne iskazuje punu vrednost. I kad su Norvežani zatim s lakoćom savladali slabu Severnu Irsku u Belfastu sa 5:1, a Haland i Serlot su postigli po dva gola, nismo se uspaničili. Vodilja mi je bila utakmica Norveške i Švedske na Uleviju, koja je u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo odigrana još u martu prošle godine. Šveđani su uzeli bod sa 3:3, a uspeli su čak i da preokrenu rezultat u svoju korist posle vođstva domaćina sa 2:0. Nekoliko puta sam gledao samo taj dvoboj. Mi treneri za svaki meč ponaosob pokušavamo da napravimo kompoziciju tima koji će odgovoriti zahtevima cilja. U skautiranju norveške reprezentacije uočili smo gde pojedini naši fudbaleri s karakteristikama koje imaju mogu da naprave iznenađenje za protivnika. Želeli smo, a rezultat u Oslu pokazuje da smo i uspeli, da napravimo ugodnost našem kvalitetu. Norveška, koja je borbena i disciplinovana, i Srbija su morfološki dve najkrupnije ekipe u Evropi. Imali smo mogućnost da s njima uđemo u otvoreni fajt ili da igramo „na glavu“. Opredelili smo se za ovo drugo. Tako smo postavili igru i izdominirali smo. Protiv Škotske će biti sasvim drugačiji koncept s obzirom na rivala, a ostaćemo u okvirima svog modela igre.
Koliko ste utakmica Škotske pregledali?
– To je nekih pet mečeva u poslednje vreme. Danas, međutim, svaki klub i reprezentacija, pa i Škotska, imaju po nekoliko polivalentnih fudbalera koji mogu da na razne načine sprovedu kreativnu moć trenera u delo, a Stiv Klark je iskusan. Škoti nemaju profil igrača kao što su Haland, Odegard ili Berge. I njihova dva najpoznatija reprezentativca, Robertson iz Liverpula i Mektominej iz Mančester Junajteda, savršeno su uklopljeni u kompaktnnu celinu, što je mnogo važnije od pojedinačne vrednosti. Škoti bolje znaju šta hoće na terenu od Norvežana. Izuzetno su borbeni i disciplinovani. Mi ih potcenjujemo, misleći da su slabiji od Norveške, a nije tako. Fudbal je deo njihove kulture, uz Englesku je na njihovom tlu fudbal najranije počeo da se igra, imaju večiti derbi s dugom tradicijom Seltik – Rendžers, koji je ima i versku dimenziju… I oni su u finalu baraža. Zatim, u poslednjih osam utakmica imaju dva remija, a ostalo su pobede.
Sugerišete da imamo predrasude o Škotskoj, pamteći je samo po tradicionalnom ostrvskom fudbalu s dugim loptama, kao od brega odvaljenim halfovima i robusnim centarforom?
– Englezima je fudbal nastavni predmet u osnovnoj školi. U primarnoj selekciji, koju smo mi pre nekog vremena spustili na sedmogodišnjake-osmogodišnjake, odavno su krenuli da osnovce uče elementarnim stvarima fudbalske igre: udarac nogom i glavom, prijem lopte, dribling, motoričke sposobnosti… Zato su Englezi najbolji tehničari na svetu! Svaki to može da uradi maestralno, a nadalje se javlja pitanje primenljivosti u igri kroz kreativnost. E, tu smo bolji mi s ovog našeg „prevarantskog“ prostora! U poslednjih nekoliko godina primetan je uticaj inostranih igrača koji su došli na Ostrvo zbog milionskih ugovora. Lopta je spuštena na zemlju. Na taj način se obogatila kreativna sposobnost Engleza koji imaju ukorenjenu primarnu tehniku. To se odrazilo i na reprezentaciju Engleske od Bekamove generacije preko Runijeve do današnje. Zato su i stigli do polufinala Svetskog prvenstva. A Sterling može da napravi višak kad god poželi. E, to isto radi i Škotska, samo što je manja prostorno, ima manji rezervoar, slabiju ligu, ali veliki broj njenih reprezentativaca igra u Engleskoj.
Bez straha od „crvene linije“
Da li je Škotska „crvena linija“ za vašu selektorsku karijeru?
– I pre mog dolaska jasno je zacrtan cilj da se ode na Evropsko prvenstvo. Naravno da ćemo sve učiniti da se to desi, ali nikome nećemo stavljati omču oko vrata ako se i ne desi. Pogotovo nećemo igračima. Trenerski hleb jedem skoro 40 godina. Nikad nisam postavljao „crvenu liniju“ po pitanju rezultata. Moja odgovornost jeste da svaki susret pripremim najprofesionalnije. Onog momenta kad budem počeo da strahujem zbog ishoda ili te debele crvene crte, neću se više baviti ovim poslom!
Dogodine kreću borbe za odlazak na Svetsko prvenstvo 2022. Zar nije i logično, s obzirom i na to da niste izneli početak kvalifikacija za EURO, nastaviti s istim snagama u celom sledećem ciklusu, jer bi okosnica državnog tima upravo na Mondijalu u Kataru mogla da dosegne zenit karijere u reprezentaciji? Uzmimo i Osimov primer iz osamdesetih.
– Fudbalski savez Srbije ima dugoročnu strategiju, koju realizujemo i pravljenjem široke grupe reprezentativaca kao najbolje od najboljeg što imamo. Tu strategiju nisam pravio, ali sam prihvatio da nastavim tamo gde se stalo. Kroz odabir igrača, a ovo nam je šesto okupljanje od kada sam selektor, prepoznata je moja profesionalna koncepcija. Ti fudbaleri treba strategijski da iznesu i ono što reprezentaciju očekuje na putu ka sledećem Svetskom prvenstvu.
Evidentno je da je selektor s velikim trenerskim iskustvom i autoritetom, što su pre vas bili i Radomir Antić i Slavoljub Muslin, temelj reprezentacije i njene posvećenije mobilizacije, a to se odmah odrazi i na rezultate.
– Selektore ne delim na iskusne i manje iskusne, na starije i mlađe. To je pitanje trenerske zrelosti da se odgovorno preuzme reprezentacija. Nema pravila koje je to životno doba, niti godine života presudne već znanje, iskustvo, kvalitet, fudbalska filozofija i stručna verifikacija kroz trenersku školu. Autoriteti svakako treba da postoje, ali ih ne određujem po godinama starosti. Ima i mladih trenera koji su autoritativni. Naravno da zato imam poverenje u našu srednju generaciju. Koliko smo talentovani za fudbal, talentovani smo i za trenerski poziv, ali nas u poslednjih 30 godina i zbog raznih okolnosti rezultat nije preporučio za Evropu već, recimo, za odlazak u Aziju, ali je i tamo ispoljen maksimalni talenat i on je ostavio trag – zaključio je Tumbaković.
Nisam reafirmisao Đuričića
Filip Đuričić je bio pozitivan na prvom testu na korona virus i očekivanju druge provere, možda, neće moći da igra protiv Škotske. Zbog odličnog izdanja u Oslu, a i standardno dobrih partija u Sasuolu već duže vreme, preko noći se stekao utisak da je postao ključni igrač uz Tadića i Mitrovića.
– I da je zdrav, otkud Vam to da će igrati? – krenuo je Tumbaković nepokolebljivo principijelno, ali je, dodajući zatim „šalu na stranu“, obrazložio svoje viđenje. – Za nekoga ko ne prati fudbal, pa se pojavi Đuričić, to je iznenađenje. Za mene apsolutno nije. Veoma dugo ga pratim, još dok je bio mlad i hipertalentovan i kad je njegova karijera krenula uzlaznom putanjom. U jednom trenutku je imao zastoj. Ja sam ga, uslovno rečeno, reafirmisao, ali nisam ja nego on sam sebe igrama u Sasuolu.
Kašnjenje zbog veličine „Marakane“
Zato što je naš tim zakasnio na drugo poluvreme meča s Mađarima u Ligi nacija nedavno na stadionu „Rajko Mitić“, FSS mora da plati 20.000 evra, a Tumbaković kao vinovnik 5.000. Još ga je UEFA dodatno kaznila s jednom utakmicom zabrane vođenja reprezentacije, što, na sreću, neće biti protiv Škota. Da li je to birokratski rigorozna odluka za naizgled banalnu stvar?
– Ako je to kašnjenje, onda mi kasnimo na svako drugo poluvreme. UEFA vrlo precizno definiše svaki minut od dolaska na stadion do odlaska i to moramo da poštujemo. Međutim, ima jedna druga stvar. Na Zvezdinom stadionu od klupe do svlačionica ima tri i po minuta i kad se vratiš, to je sedam. Praktično ostaje malo vremena da se bilo šta detaljno objašnjava u svlačionici. To jeste birokratija UEFA, ali pravila su pravila.
Potrebni i Liga nacija i nacionalni stadion
Posle duela sa Škotskom, Srbija igra dva poslednja meča u drugom izdanju Lige nacija: prvo s Mađarskom u Budimpešti, 15. novembra, bez Tumbakovića, a tri dana zatim s Rusijom na stadionu „Rajko Mitić“. Preko debitantske Lige naši i imaju mogućnost da odu na EP. Druga nema takav takmičarski naboj, osim što treba izbeći poslednje mesto u grupi, na kome smo trenutno, jer to znači povratak iz B razreda u C.
Da li je Liga nacija inflacija takmičenja?
– Bio sam na seminaru u Parizu posle Svetskog prvenstva 2018. Kad su nam objasnili format, učinilo mi se vrlo interesantno. Moguće je upoređivanje s reprezentacijama slične snage, a UEFA je vrlo precizno odredila ko kojoj klasi pripada. Liga nacija ima smisla i treba je nastaviti. Već sledeća je opet kvalifikaciona za Evropsko prvenstvo 2024. u Nemačkoj.
Mađari su domaćini našem timu na novom stadionu s više od 65.000 mesta, otvorenom prošle godine, koji nosi ime njihove legende Ferenca Puškaša. Da li bi i nama valjalo da imamo takav nacionalni stadion?
– Apsolutno sam za izgradnju! Ne samo zbog toga što Beograd kao milionski grad zaslužuje takav objekat za potrebe reprezentacije, nego i zato što ni Zvezdin ni Partizanov stadion, iako baštine veliku tradiciju, ne odgovaraju standardima modernog vremena – smatra Tumbaković.
