Dragan Todorić je jedan od najdugovečnijih funkcionera u srpskoj košarci. Posle solidne igračke karijere u Partizanu seo je u fotelju crno-belih, u kojoj traje punih 35 godina! Popularni Toša je na terenu ili pored njega učestvovao u svih 49 trofeja „parnog valjka“. Ogromno je to iskustvo, koje je pretočio u knjigu „Crno na belo“, koja će se uskoro pojaviti. U tom štivu pristalice crno-bele boje moći će da pročitaju mnogo zanimljivosti o tih pet decenija i saznaju puno novih detalja o svom voljenom klubu. A, čini se da nema kompetentnije osobe od Todorića da ispriča tu priču. Sada na funkciji savetnika predsednika Partizana Ostoje Mijailovića, novopečeni pisac se odazvao pozivu „Vesti“ i govorio o delu, koje će uskoro biti predstavljeno i na beogradskom sajmu knjiga.
Pritisak prijatelja
Kako ste došli na ideju da napišete knjigu i da li ste imali pomoć?
– Imao sam pritisak od prijatelja u poslednjih 4-5 godina, kako se bližilo pet decenija boravka u Partizanu – počinje Todorić priču za „Vesti“. – Svi su želeli da stavimo na papir dešavanja u tom dugačkom periodu i da se napiše knjiga. Nisam bio za to i izbegavao sam priču na tu temu, međutim u „kampanju“ su se uključile i supruga i ćerka. Kada god dođem kući one bi „davale gas“ tom pritisku, tako da nisam imao mnogo izbora. Pomogli su mi novinari Đorđe Matić i Milun Nešović, koji su moji dobri prijatelji od davnina. Oni su obavili „spisateljski“ deo, dok sam samo pričao. Krenuli smo pre godinu dana i trajalo je nekih šest meseci, svaki drugi-treći dan po sat-dva. Pričao sam ono što mi je padalo na pamet, oni su beležili i sastavili knjigu, koja je, bar po meni, pitka za čitanje i interesantna. Dosta toga navijači Partizana mogu da saznaju, jer biće tu nekih stvari koje nisu imali ranije priliku da čuju ili pročitaju.
Da li je bilo teško „sabiti“ tako dugu igračku i funkcionersku karijeru od 50 godina na samo 200 stranica?
– Nije bilo jednostavno. Tek kada sam pročitao sve, video sam da sam toliko toga zaboravio i da bi bilo materijala za još jednu knjigu, pošto čovek ne može u trenutku da se seti svega. Partizan je veliki klub, ima bogatu istoriju i jedna knjiga je malo da se napiše sve što bi trebalo za tako dug period od „samo“ pet decenija – objašnjava popularni Toša.
Priča o 49 trofeja
Može li se reći da to nije samo Vaša autobiografija, već možda i više od toga knjiga o istoriji crno-belih?
– Apsolutno, jer ja sam se trudio da manje pričam o sebi, a više o Partizanu. Knjiga je pravljena po poglavljima, obuhvatili smo svaki period sve od 1972. kada sam ja došao u klub. Od prve titule Partizana, prvog fajnal-fora, dolaska Divca, preko Vujoševićeve ere, zatim kriza kroz koju smo prolazili tokom šest-sedam godina, pa sve do poslednje faze kada su došli Ostoja Mijailović i Željko Obradović, a sa njima i novi uspon. Za vreme mog boravka u klubu osvojeno je 49 trofeja i barem još toliko je propušteno da se uzme jer bilo je i poraza. Sve to je svedočanstvo o veličini i sjajnim uspesima kluba u tom periodu, na koji sam ponosan. Koliko verno i dobro smo sve to preneli na papir, sudiće čitaoci.
Ima li knjiga i edukativni karakter, u smislu saveta mladim sportistima, budućim funkcionerima…?
– Nadam se da će imati i da će ovo štivo i mladi uzeti u ruke, da bi mogli da vide na koji način bi i oni mogli da se bave sportom, a kasnije i funkcionerskim poslom. Za mene bi najveća satisfakcija bila kada bi neki klinci posle čitanja knjige postali zainteresovani za sport i košarku.
Obično se kaže da su rukovodioci u senci igrača i trenera, pa je ova knjiga prilika da ljudi bolje upoznaju taj deo posla u klubu, a oko kojeg često vlada fama?
– Funkcioneri jesu u zapećku, jer su reflektori na terenu i to tako i treba da bude. Ali da bi košarkaši svoje umeće mogli da krunišu pobedom i trofejima, moraju da imaju sposobne i vredne ljude oko sebe, koji znaju šta i kako treba da rade. Ne mogu da sudim o sebi da li sam dobro radio ili ne, ali pretpostavljam da nisam opstao tolike godine u klubu zato što sam lep, već zato što sam sposoban. Osvojeno je 49 trofeja, praktično jedan godišnje. Nadam se da ću osvojiti i jubilarni 50. pre odlaska u penziju.
Kriza rukovođenja
Mnogo posla je potrebno da se napravi dobar igrač, ali nije lako „stvoriti“ ni dobrog sportskog radnika?
– Ljudi često potcenjuju funkcionerski posao i misle da to svako može da radi, ali to nije tačno. U Srbiji je stalno priča o krizi igrača jer ih ima sve manje, ali mislim da je još veća kriza rukovođenja, jer je sve manje kvalitetnih ljudi u tom segmentu. Ranije to nije bio slučaj. Nekada to nije bio slučaj. U svakom klubu smo imali neko veliko ime. Danas se često menjaju uprave, tako je retkost da u nekoj sredini imate čoveka koji ima kontunutet od desetak godina.
Vrhunac Vaše karijere, ali i najveći uspeh Partizana je titula šampiona Evrope 1992. i priča o tom delu istorije „parnog valjka“ je nešto što „grobare“ najviše zanima?
– Čitavo poglavlje smo posvetili samo 1992. godini, ali to je premalo, jer samo o tome bi mogla da se napiše knjiga, jer toliko je bilo stvari koje su interesanatne. Poznata je svima situacija u kojoj je zemlja tada bila i šta je sve prethodilo tom trofeju. Rekao bih da nijedan klub nije uradio to što je uspeo Željko Obradović sa košarkašima, pošto sve smo utakmice igrali u gostima, bili najmlađa ekipa i jedni nismo imali nijednog stranca.
Trenutno ste savetnik Ostoje Mijailovića, predsednika Partizana. Da li ste zadovoljni saradnjom i da li Vas sluša?
– Već šest godina sam na tom poslu i ne radi se o tome da li sluša on mene ili ja njega, već da razgovaramo, razmenjujemo ideje, i da se posle toga donesu najbolje odluke u intersu kluba. S obzirom na to da Partizan ide uzlaznom putanjom poslednjih godina, može se zaključiti da je ta saradnja dobra – završava Todorić.
O Vujoševiću sve najlepše
Trener Duško Vujošević je omiljen među navijačama crno-belih i njegova era je u srcu svih „grobara“. Sa njim ste dugo sarađivali, ali rastanak nije bio baš tako lep, bilo je tu i otrovnih strelica sa njegove strane. Kako je on „obrađen“ u knjizi?
– Ako se ne varam, najduže poglavlje je sa Duškom Vujoševićem. On je najtrofejniji trener u istoriji i adekvatno tome je i pričano o tom periodu i njegovom boravku. Jedna stvar je naš lični odnos, a nešto sasvim drugo je ono što je postignuto na terenu pod njegovim vođstvom.
Krenuo iz Sloge
U Partizanu ste 50 godina, ali Vaš košarkaški put je počeo u Kraljevu. Sloga je danas na niskim granama?
– Nažalost, sa Slogom nemam veze u poslednjih 10 godina. Tamo je glavni čovek bio moj kum Đorđe Gudžurić i dok je on vodio klub bilo je uspeha. Klub je kasnije čak došao u situaciju da je jedne godine ispao iz Prve lige, i tu se ponovo vraćamo na priču o rukovođenju. Glavni problem je isti onaj koji muči mnoge klubove po Srbiji, a to je nedostatak novca, pa samim tim nema ni rezultata.
Autogrami na sajmu
Bićete prisutni i na predstojećem Beogradskom sajmu knjiga?
– U okviru izdavačke kuće „Manjo Vukotić“, koja štampa ovo štivo, pojaviću se na sajmu 22. oktobra. Tamo ću se potpisivati svim kupcima.
Žal za reprezentacijom
Da li žalite što niste knjigu mogli da obogatite i iskustvom sa velikih takmičenja u dresu reprezentacije?
– Svakako da žalim, ali to je sada prošlo vreme. Igrao sam za Jugoslaviju na nekim „sporednijim“ takmičenjima, ali nikad na velikim. Bio sam ozbiljan kandidat za odlazak na EP u Lijež 1977, ali sam otpao dva dana pred odlazak reprezentacije. U to vreme je bila zaista žestoka konkurencija na mestu plejmejkera. Neprikosnoveni su bili Zoran – Moka Slavnić, Nikola Plećaš, Rato Tvrdić…
Aleksandri Perišić zlato u Taijuanu
Reprezentativka Srbije u tekvondou Aleksandra Perišić (67 kg) osvojila je najsjajnije odličje na Gran pri turniru u Taijuanu, glavnom gradu kineske provincije Šansi. To je treća stanica elitne serije, poslednja pred finale u Mančesteru, 2. i 3. decembra. Na putu do finala redom je pobeđivala Džuien Čang (Kineski Tajpej), Minseo Nam (Južna Koreja), Feruzu Sadikovu (Uzbekistan) i Elizabet Oluči Anjanačo (Nigerija). U borbi za zlato premostila je i veliku razliku u visini protiv Sare Šari, 18-godišnje Belgijanke, koju je savladala u dve runde. Perišićeva je ovim uspehom osvojila bitne bodove za plasman na Olimpijske igre 2024. u Parizu. U Mančesteru je „zadužila“ srebrno odličje pre godinu dana. Zlatnim podvigom (ponovo) se pridružila osvajačici GP 2014. u istom engleskom gradu Milici Mandić (sada Đuričić) i Tijani Bogdanović, pobednici 2019. u Moskvi.
Inače, Srbija sa Gran pri turnira, koji su rezervisani isključivo za olimpijske kategorije, ima 17 odličja. Osim pomenutih zlatnih i Aleksandrinog prošlogodišnjeg srebra, Milica je osvojila tri srebra: u Rabatu 2017, Rimu 2018. i Moskvi 2019, dok je Bogdanovićeva bila finalistkinja 2017. u Londonu. Tijana ima pet bronzi osvojenih 2015. u Mančesteru i Moskvi, 2017. u Moskvi i 2019. Sofiji i Čibi, a Milica četiri u Sudžu 2014, Mančesteru 2015, Moskvi 2018. i Sofiji 2019.
Bugarke za zagrevanje
Najbolje rukometašice Srbije ubedljivo su savladale Bugarsku sa 40:16 (23:8), na startu kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, koje će krajem 2024. godine biti održano u Austriji, Švajcarskoj i Mađarskoj. Pitanje pobednika u meču Grupe 6 kvalifikacija u Kristalnoj dvorani u Zrenjaninu nije se postavljalo nijednog trenutka, pošto su izabranice selektora Uroša Bregara pokazale da su za klasu bolje od Bugarki.
Najefikasnija u redovima Srpkinja bila je Sanja Radosavljević sa osam golova, Dunja Radević i Anđela Janjušević su postigle po četiri, a Aleksandra Vukajlović, Bojana Milić, Aleksandra Stamenić, Emilija Lazić i Jovana Jovović po tri. Kod Bugarki se istakla Kristina Milanova sa šest pogodaka.
U drugom meču Grupe 6, Crna Gora je kao domaćin, takođe, bila veoma ubedljiva protiv Turske 39:23 (16:14).
Srpkinje naredni susret u kvalifikacijama imaju 15. oktobra u Ankari protiv Turske. Direktan plasman na EP obezbediće dve prvoplasirane selekcije, kao i četiri najbolje trećeplasirane reprezentacije iz osam kvalifikacionih grupa.
