Teška oboljenja imaju mnogobrojne dijagnoze i mnogobrojne simptome. Simptomi koje je teško kontrolisati su anksioznost, strah, bol, mučnina, slabost…
U balkanskim i mnogobrojnim evropskim narodima invalidnost nije prihvaćena. Čak ni minimalna. U mnogim religijama invalidi su „posledica božije kazne“ i obeleženi su zbog svojih nedostataka. To je dvostruka nevolja za društvo:
1. Neprijatnost, nesigurnost i gubitak samopouzdanja onoga ko je bolestan.
2. Nesigurnost društva u ophođenju sa ljudima sa nekim zdravstvenim i fizičkim nedostatkom.
Tako su u našim narodima i terminalne bolesti obavijene mnogim tajnama: dijagnoza, lečenje, prognoza, osećanja…
Onaj ko je bolestan ne želi da se zna da je bolestan. Nekada je to zato što su zbunjeni, razočarani, a nekada da izbegnu sažaljenje drugih ljudi. Nekad se plašimo sopstvenih osećanja koja mogu da izađu na videlo ako bismo pričali o bolesti.
Porodica i okolina obolelog imaju svoje strahove: sopstvena osećanja na vest o terminalnoj bolesti, sve od šoka, zbunjenosti, ljutnje, frustracije, tuge, do straha i bola. Strah i neizvesnost, gubitak kontrole dominiraju na obema stranama sve do poslednjeg udisaja.
Samo edukacijom i podrškama, ličnim i grupnim možemo ovo da prevaziđemo. Nove, moderne generacije integrišu se u sredinu, uče nova pravila ponašanja i prihvataju nove, lakše i verovatno prihvatljivije procese u svemu, pa i u ophođenju prema bolesti i smrti.
I ova rubrika ima za cilj da pomogne ljudima da postoje i druge priče, i druga objašnjenja. Porazgovarajte sa vašim doktorom.
