„Tata, bomba!“. Mislim da ću zauvek pamtiti te reči mog tada četvorogodišnjeg sina Lazara, izgovorene pre tačno dvadeset i šest godina, u rano jutro 28. marta 1999. godine.
Nakon neprospavane noći u kojoj se zbilo jedno od najezivih bombardovanja centra Prištine, tokom Nato agresije na našu otadžbinu, praćenog celonoćnim detonacijama i trzajima Lazara, dok je bezuspešno pokušavao da zaspe kraj nas, toga jutra bilo je dovoljno da promaja zalupi vrata dnevne sobe u stanu i prouzrokuje dečiji strah i roditeljsku brigu dovoljnu za čitav život.
Čini mi se da će me taj krik, nevini izraz straha i bespomoćnosti, kakav samo u očima i na licu deteta ume da bude, njegov trk u zaštitnički zagrljaj roditelja, pratiti dok sam živ. Nikakva predhodna višednevna ubeđivanja da suprugu, koja je bila u sedmom mesecu trudnoće i malog Lazara, dok se još moglo, privremeno smestim negde van Kosova i Metohije, nisu bila tako ubednjiva, kao taj Lazarov krik: „Tata – bomba!“.
Poslednji dan u Prištini
Bio je to poslednji dan življenja moje porodice u rodnoj Prištini. Nismo ni slutili da će rastanak od našeg doma trajati sve ove godine, a put u izbeglištvo u gradić na istoku Srbije – Petrovac na Mlavi, put u jednom pravcu… Usledili su izbeglički dani „dugi ko godine“. Iako okruženi toplinom i dobrotom naših dobrotvora Mitića i Janjića, rane na duši i tada i sada ostaše nezaceljene…
Iako su utihnule juna 1999. godine, Nato bombe nastavile su u drugačijem vidu da razaraju državno i nacionalno tkivo Srbije ne samo na Kosovu i Metohiji. One su prouzrokovale „mir“ u kome je više od 1.000 Srba kidnapovano i ubijeno, među njima i moj stariji brat Ivan, samo zato što je verovao da nikom ništa nije dugovao niti zlo učinio.
Četiri godine kasnije predali su nam njegove posmrtne ostatke: ruke su mu bile vezane žicom, u predelu grudnog koša nađena su dva puščana projektila a drugi vratni pršljen bio je razoren usled pucnja iz neposredne blizine. Oko 250 hiljada kosovsko-metohijskih Srba i drugih građana etnički je progonjeno iz svojih domova, na stotine istorijskih i kulturnih spomenika i belega srpske duhovnosti i civilizacije zbrisano je sa lica zemlje, na desetine hiljada domova spaljeno, bezbroj njiva uzurpirano i zakorovljeno…
U tom lažnom miru a užasnom nemiru sam i ja izgnan iz rodnog grada 16. juna 1999. godine, nakon što sam, tražeći vesti o Ivanu kod srpskih odlazećih vlasti, bio upozoren da i sam mogu doživeti sudbinu Ivanovu.
„Mirnodopske“ bombe
Pod tim mirnodopskim Nato bombama i njihovim čuvarima i zastupnicima, organizovan je i Martovski pogrom 2004. godine, kada je gorelo gotovo sve srpsko što je preostalo. U njemu je do temljenja razoreno i mnoštvo srpskih srednjovekovnih svetinja, ali je meni nekako najteže palo uništenje crkve Svetog Nikole u Prištini, u kome su moji preci crpli duhovnu snagu i u kome samo ja i moj sin Lazar, primili svetu tajnu krštenja. Sudbina jedinog, od otomanske okupacije preteklog pravoslavnog hrama u Prištini, slika je i prilika sveopšteg stradanja srpskog naroda i njegove duhovne i civilizacijske ostavštine na Kosovu i Metohiji. Ono što je za viševekovne okupacije nastalo zahvaljujući žrtvi i dovitljivosti naših predaka, razoreno je pod “mirnodopskim bombama“ Mirovne misije Ujedinjenih nacija !?!
I danas, u „miru“ pod zaštitom „demokratskog sveta“, albanske separatističke vlasti sprovode masovno i sistematsko nasilje – apardhejd nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Masovno kršenje ljudskih prava našeg naroda poprimilo je biblijske razmere naročito poslednjih godina. Od arbitrernih hapšenja Srba i karikaturalnih suđenja, preko gotovo svakodnevne policijske represije, ograničenja i poricanja slobode govora i slobode udruživanja, otimanja nepokretnosti u svojini Srba i srpske države, zatvaranja preostalih institucija Republike Srbije i krivičnog gonjenja zaposlenih, do progona dinara, „hapšenja“ socijalnih davanja, srpskih kulturnih predstava, knjiga štampanih na srpskom jeziku, svojatanja srpske kulturne i duhovne baštine…
Lazarove reči, kao da su izgovorene danas, a ne na današnji dan pre 26 godina.
Prognanik iz Prištine
(Autor je docent Pravnog fakulteta u Severnoj Mitrovici dr Duško Čelić)
