Jedan od najvećih junaka u oba srpska ustanka protiv Turaka bio je Tanasko Rajić, rođen 1754. godine u srcu Šumadije u selu Stragari.
Kao Karađorđev barjaktar dokazao se u bojevima za Rudnik i Jagodinu, ali Boj na Ljubiću kod Čačka u Drugom srpskom ustanku upisao je ime ovog heroja u večnost.
– Kad su Turci razbili srpske redove, na brdu je ostao samo Tanasko čuvajući topove. Sa jataganom u jednoj i kuburom u drugoj ruci sa neprijateljm se borio do smrti, kako bi sačuvao topove, ali nije uspeo i život je dao za otadzbinu na Ljubiću. Prema pričama koje se decenijama prenose sa kolena na koleno, Turci su Tanaska isekli na komade, a njegovu glava preneta je u manastir Voljavču, gde je sahranjena i tu i danas počiva – izjavio je za RINU Dragan Radičević iz sela Stragari.
Kuću u kojoj je ovaj veliki srpski junak rođen odavno je urušilo vreme, ali žitelji njegovih rodnih Stragara želeli su da sećanje na Tanaska Rajića zauvek živi, pa mu je u centru sela pre nekih dvadesetak godina postavljen spomenik koji je izlila vajarka Drinka Radovanović.
Rađen je po uzoru na Zorana Rajića – jednog od retkih živih potomaka čuvenog ustaničkog heroja.
– Tanasko Rajić rođen je u brojnoj porodici, ali nije bio oženjen i nije imao najbližih srodnika. U selu je ostala da živi samo moja porodica i velika je čast biti potomak tako velikog junaka. Komšije kažu da je velika fizička sličnost između mene i njega, pa je zato vajarka po uzoru na moj lik radila spomenik koji se nalazi u centru sela, a kasnije je postavljen isti na kružnom toku u Ljubiću, baš tamo gde je moj čukundeda izgubio život braneći srpske topove – rekao je Zoran.
Potomci Tanaska Rajića žive jako skromno. Zoran sa bratom, sestrom i majkom od opštine je dobio stan u centru sela, primaju malu penziju i socijalnu pomoć, pritom ni zdravlje ih ne služi najbolje. Ipak, Zoran se ne predaje i baš kao njegov čuveni predak pokušava da zaradi neki dinar.
– Radio sam devet godina u obližnjem rudniku, a kad je on zatvoren idem u nadnicu – kaže Zoran.
Boj na Ljubiću najznačajnija je bitka u Drugom srpskom ustanku. Tanaskova junačka pogibija kao da je dala snagu tadašnjim srpskim borcima za slobodu i na kraju u ovom boju izvojevana je pobeda.
To je podiglo ugled kneza Miloša u narodu i probudilo nadu. U brojnim spisima stoji da Miloš Obrenović nikada nije zaboravio Tanaska Rajića niti njegov hrabri čin.
O tome svedoči i jedna anegdota, ispričana decenijama kasnije kada se knez Miloš, već u poznim godinama života, spremao za put za Čačak.
Oficir iz pratnje ga je pitao da li želi u kolima da leži ili sedi, imajući u vidu da je knez već bio jako bolestan, a Miloš mu je na to odgovorio „Neću ni ležati ni sedeti, nego ću stajati, jer sad prolazimo pored Ljubića”.
