Istorija ga je zapamtila kao velikog vojskovođu i borca za slobodu Srba, ali je činjenica da je Karađorđe Petrović imao i svoju i te kako mračnu stranu.
Karađorđe Petrović, vođa Prvog srpskog ustanka i jedan od najvećih junaka u srpskoj istoriji, pored brojnih vrlina, imao je i mane. Neke od njih su državu, ali i ljude u njegovom neposrednom okruženju koštale mnogo. Srbiju – bitaka i junaka. Ljude – glava. Ipak, o tome se nerado govori.
“Mala” ubistva u porodici
Prva žrtva Karađorđeve preke naravi i teškog karaktera bio je njegov otac Petar. Njega je vožd ubio u Sremu, gde je porodica u to vreme živela pobegavši od Turaka.
– Srbi izbegavaju da pišu i nerado pričaju o tome, jer se to ne uklapa u kasniji mit koji je nastao o Karađorđu. Postojali su čak istoričari koji su tvrdili da je reč bila o očuhu, a ne o ocu, kao da bi to opravdalo sam čin – kaže istoričar Dobrica Jovičić.
On objašnjava da je skoro sigurno bila reč o Karađorđevom ocu jer događaj pominju neki izvori iz tog vremena. Petar je navodno hteo da se vrati u Srbiju, a Karađorđe je to smatrao povredom časti i velikom sramotom.
Priča kaže da je na odlasku pucao ocu u leđa, a da je ovoga dotukao neko iz Karađorđeve pratnje. Po drugoj verziji, Karađorđe nije lično učestvovao u ubistvu, već ga je samo naredio.
– Dokaz da je reč ipak bila o ovom je i činjenica da mu je Karađorđe dao pomen 1796. u manastiru Fenek moleći Boga da mu oprosti greh oceubistva – ističe Jovičić.
Kako bilo, ako ovde i postoje istorijske nedoumice, stvar oko jednog drugog “porodičnog” ubistva sasvim je jasna – Karađorđe je 1806. godine ubio brata Marinka.
Usred Prvog srpskog ustanka do Karađorđa je stigla vest o tome da njegov brat napada devojke po Topoli. Vožda je uhvatio nekontrolisan napad besa. Otišao je kući, pretukao brata i lično ga obesio. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.
Čovek preke naravi koji je ubijao bez suda i suđenja
Od Karađorđeve preke naravi stradao je i veliki broj srpskih vojskovođa onog vremena.
– Vođa Prvog srpskog ustanka je bio surov čovek jer se u to vreme živelo mnogo surovije nego danas pa ni njegovo ponašanje nije mnogo odudaralo od onoga što su radili drugi narodni prvaci. Ubijao je bez suda i suđenja, u afektu i besu. Na primer, jedva su ga sprečili da ne izmlati narodne predstavnike, danas bismo rekli poslanike, kada je čuo da su se u Smederevu na Sovjetu ceo dan samo svađali! Ugled prote Mateje ga je zaustavio jer je već podigao ruku rekavši: “Pa zar vas je narod za to birao?” – objašnjava istoričar.
Savremenici pišu da je Karađorđe često zapadao u čudno raspoloženje i “ćutnju” koja bi trajala danima. Kada bi konačno progovorio, urlao bi u jarosti i batinama rešavao sporove.
– Ubijao je ljude u trenutku, uglavnom uz opasku “po duši te”. Time bi označavao da ta smrti ide “njemu na dušu” – kaže Jovičić.
Tešku Karađorđevu ruku osetile su i vojvode pop Luka Lazarević i Mladen Milovanović koga je Karađorđe brutalno pretukao i potom pucao u njega dok je ovaj ležao na zemlji.
– Srbi ne pričaju o ovome jer bi to bacilo senku na sve što je Karađorđe uradio kao vojskovođa i ustanik, a to nije malo. On nije bio naročito vešt diplomata, ali je kao borac za slobodu bio bez premca. Njegovu ličnost, kao i ličnosti svih potonjih Karađorđevića možda je najbolje opisao profesor Radoš Ljušić rekavši da su “za Obrenoviće bile fatalne žene, a za Karađorđeviće prijatelji”. Srbima su zato bliži Karađorđevići nego Obrenovići jer svi mi imamo baš takve prijatelje. Puna je Srbija sekira iz Radovanja – zaključuje Dobrica Jovičić.
