Toma Vučić Perišić još poznat i kao Gospodar Vučić, bio je srpski vojskovođa iz doba Prvog i Drugog srpskog ustanka i jedan od najbogatijih Srba svog vremena. A, kako uz bogatstvo neraskidivo ide i uticaj, može se reći da je, uz kneza Miloša, gospodar Vučić bio najmoćniji čovek Srbije prve polovine 19. veka.
Iako učesnik oba srpska ustanka, naglo je napredovao tek u Drugom kada je prešao na stranu Miloša Obrenovića. Hteo je da povede i treći ustanak, ali ga je Miloš sprečio, ubeđujući ga da „nije vreme“.
Pošto se pokazao kao sjajan vojskovođa i diplomata, Toma Vučić Perišić obavljao je niz dužnosti za knjaza. Upravo Miloš je bio taj koji ga je prozvao “gazda” jer je upravljao njegovim poslovima. Iz ovoga se kasnije razvio i nadimak „gospodar Vučić“ već kako je Toma napredovao u službi i karijeri.
Postao je prvi srpski popečitelj (ministar) policije i zapravo čuvar režima Miloša Obrenovića. Kao takav je i ugušio Đakovu bunu 1825. godine.
Vreme da se promeni strana
Tridesete godine 19. veka, presudne su za našu dalju priču. Nezadovoljstvo Miloševom diktaturom tada je kulminiralo – nije postojalo jasno državno uređenje i sudstvo, narod i činovnici su se fizički kažnjavali, trgovci i starešine nisu imali nikakvih prava i svima je bilo dosta samovolje knjaza i njegovih najbližih saradnika. Jednom rečju – Miloševa vlast počela je da liči na tursku.
U takvoj situaciji Vučić Perišić rešava da je vreme da promeni stranu ili, makar, oslušne raspoloženje naroda. Prilikom izbijanja Miletine bune početkom 1835. Vučić nije zauzeo jasnu stranu, ali su njegov blag stav prema bundžijama i saveti koje je davao knjazu doprineli tome da i Miloš popusti.
Posledica ovog političkog poteza Tome Vučića je Sretenjski ustav, napisan po ugledu na francuski i švajcarski najviši pravni akt.
Proglašenjem Sretenjskog ustava Toma Vučić Perišić postao je član novoformiranog Saveta. U aprilu 1835. postavljen je za nadzornika državnih građevina, i to je trenutak njegove selidbe iz Kragujevca u Beograd u kome je ostao do kraja života.
Prvi srpski „preletač“
Toma Vučić Perišić dobro je znao raspoloženje naroda, ali i ćud knjaza Miloša. Nakon ukidanja Sretenjskog i donošenja tzv. Turskog ustava naslutio je da je ponovo vreme za promenu strane.
Tako je u periodu od 1839. do 1844. postao udarna pesnica ustavobranitelja u borbi protiv kneza Miloša i njegovog naslednika Mihaila. Upravo je on bio taj koji je isticao kako se više ne može trpeti povećanje poreza, zelenašenje i bezdušno ophođenje činovnika prema narodu.
I tako, nakon što su ustavobranitelji 1842. u Kragujevcu su ustavobranitelji podigli bunu seljaka nezadovoljnih povećanjem poreza i oborili sa vlasti kneza Mihaila Obrenovića – Toma Vučić perišić bio je taj koji ih je predvodio.
Gospodar Vučić je među običnim svetom uživao veliki ugled. Iako je imao tanak, skoro pa piskav glas, bio je dobar govornik, potpuno samouko se služeći demagogijom. Iako se u njegovoj kući živelo raskošno i po “evropskim standardima”, u javnosti je uvak nastupao u jednostavnom, seljačkom odelu.
Kada bi govorio, narod ga je slušao pomno, a njegove reči su na sve ostavljale snažan utisak.
„Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni sovjeta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga! Mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki – ne treba da se samo jedan greje na Suncu, a svi mi stojimo u ‘ladu. Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu. Neka niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda“,govorio je VučIć proklamujućI jednakost i demokratiju dok je sve vreme bio jedan od najbogatijih Srba tog vremena.
Nakon ovih događaja upravo je Vučić bio jedan od kolovođa koji su na presto doveli Aleksandra Karađorđevića, sina vožda Karađorđa.
Skupo plaćena odluka
Ovaj politički „prelet“ skupo je koštao Vučića. Prelazak iz tabora Obrenovića u tabor Karađorđevića nije dobro odjeknuo u narodu, a kod ostarelog kneza Miloša je izazvao nezapamćen bes. Postalo je jasno da je Vučić fleksibilan političar, sklon menjanju političkih opcija. Kao takav, možda je odgovarao stranim silama, ali ne i dinastijama koje su htele da koncentrišu apsolutnu vlast.
A Obrenovići mu to nisu zaboravili… Nakon što su ustavobranitelji srušili Aleksandra Karađorđevića, smestili su Vučića u zatvor kako bi mu se “odužili” za izdaju.
A onda je, 30. juna 1859. godine, stigla vest da je u zatvoru umro Toma Vučić Perišić. Engleska i turska štampa su odmah objavile da je otrovan, što je stajalo i u izveštaju engleskog konzula u Beogradu.
„Ako bi još i to bila istina, onda nam ne bi ostalo ništa drugo nego da skačemo u Dunav“, izjavio je tom prilikom Mihailo, sin Miloša Obrenovića.
Porta je tražila autopsiju leša, ali Miloš na to nije pristao kako se “ne bi vređala osećanja Vučićeve porodice”. Oglasila se i srpska crkva koja je rekla da “paranje mrtvaca naša sveta vera ne dopušta”.
I tako je Toma Vučić Perišić sahranjen na Palilulskom groblju na Tašmajdanu bez da se ikada zvanično saznalo od čega je tako iznenada umro. Jedan od najmoćnijih ljudi ustaničke Srbije sahranjen je u običnom seljačkom odelu.
„U kovčegu je ležao pokojnik bez odela, samo u gaćama i košulji. Izgledalo je kao da je to bio neki osuđenik i težak prestupnik. A to beše negda svemoćni vojvoda Toma Vučić Perišić“, zabeležio je Vučićev praunuk Kosta Hristić.
Uz sve to, stari knjaz Miloš je pored Vučićevog groba postavio danonoćnu stražu, kako bi i nakon sahrane “sačuvao mi pokojnika”. Na kraju, interesovanje javnosti je opalo i Toma Vučić Perišić je polako pao u zaborav.
Njegovi posmrtni ostaci preneti su tek 1904. u zadužbinsku crkvu u Zakuti u Gruži.
