Sveti Trifun – zaštitnik svih onih koji se vole
Početom februara, kad je zima još u toku, i ima manje seoskih poslova,
i do posta ima još podosta, ima jedan praznik koji bi trebalo da je
mnogo poznatiji nego što jeste, a prethodi prazniku Sretenja. To je Sv. Mučenik Trifun koji se slavi 14. februara. To je dan kada se prvi put obrezuje loza, uz posebnu molitvu i blagoslov sveštenika. U nekim selima Srbije slavi se i kao zavetina, jer se smatra da Sv. Trifun štiti sela od grada i poplave, odnosno da je čuvar useva od raznih štetočina.
Ovaj svetitelj je živeo u trećem veku posle Hrista, kao siromašni seoski mladić koji je bogatima čuvao guske. Bio je veoma pobožan i "još od detinjstva je na njemu bila velika blagodat božja, te je mogao isceljivati bolesti i na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove."
Za ove njegove sposobnosti saznao je i tadašnji rimski imperator Gordijan čijoj ćerki Gordijani, koja je bila duševno bolesna, niko od najboljih lekara nije mogao da pomogne.
Hrišćanska legenda kaže da se zli duh u njoj oglasio i da niko ne može da ga istera iz nje osim Trifuna. Ali, koji Trifun? Caru su dolazili mnogi tog imena, ali bez uspeha, sve dok, "po Božjem promislu", u maloazijskoj Frigiji, ne pronađoše skromnog guščara Trifuna.
Doveden je u Rim, a kad je uspešno izlečio carevu ćerku, imperator ga je bogato
nagradio. Bezazlen kako ga je Bog stvorio, Trifun je, usput, na povratku u selo, sve skupocene darove razdelio siromašnima i nastavio da živi kao i ranije, čuvajući guske, ali i u sve zdušnijim molitvama i pobožnosti. Znajući za njega i Božju milost kojom je zračio, novi car Dekije, veliki protivnik hrišćanstva, naredi da ga bace u tamnicu i na najveće muke. Ali, Trifunovu veru ništa nije pokolebalo pa je na kraju posečen mačem. I pred smrt, "Trifun se pomoli Bogu i predade dušu svoju Tvorcu svome, 250. godine", napisao je vladika Nikolaj.
Po narodnim pričama, međutim, Trifun je bio grešnik. Ali, kad je u neznanju ubio čoveka koji je krenuo da skudi jednu devojku, što je, po narodnom shvatanju, još veći greh, Bog mu je oprostio. Zbog toga se smatra i prijateljem mladih i onih koji se vole, pa mnogi smatraju da bi kod nas bilo primerenije da njegov praznik slavimo umesto Svetog Valentina.
Sveti Valentin
O Sv. Valentinu nema mnogo istorijskih podataka. Zna se da je bio lekar, sveštenik, verovatno i biskup u Rimu i da se odlikovao mudrošću. Zbog toga je uživao velik ugled i kod pagana i kod hrišćana. Car Klaudije II. Gotski (268.-270.) hteo je čak I lično da ga upozna. Valentin je slutio šta bi mu se nakon susreta sa carem moglo dogoditi pa se zato molitvom spremio za skori završetak i za mučeničku smrt. Na pitanje jednog od sudija šta misli o rimskim bogovima odgovorio je da su oni demoni na šta je cela skupština skočila na noge i tražila njegovu smrt. Car se ipak uplašio pobune pa je Valentina predao gradskom prefektu a ovaj opet sudiji Asteriju. Gradski prefekt je naredio da se sveštenik Valentin išiba a potom I da mu se odrubi glava.Bilo je to 269. godine na Flaminijskoj cesti.
Tek od 15. veka. Valentina su počeli da poštuju kao zaštitnika zaljubljenih parova. Njegovo poštovanje je već bilo prošireno po hrišćanskim zemljama.
Car Klaudije II. začudio bi se što današnji svet Sv. Valentina poštuje kao zaštitnika ljubavi između mladića i devojaka, muževa i žena. Na suđenju u Rimu 269. godine, kad je svetac osuđen na smrt, nije bilo govora o ljubavi, nego o Isusu Hristu. Nije Valentin ni za života bio savetnik zaljubljenih parova. Tako mučenik ni kriv ni dužan postade zaštitnik zaljubljenih.
Običaj da se Valentin smatra svecem i zaštitnikom zaljubljenih dolazi i od dana njegovog slavlja. Naime, nekada se životni ritam uveliko ravnao prema crkvenim praznicima. Crkva je od vernika tražila, da se venčanja ne slave u vreme velikih praznika (na Božić i na Uskrs) jer su oni zasebna slavlja cele zajednice A datum 14. februar pada baš posle božićnih praznika. Sveti Valentin se slavio već u ranom srednjem veku, posebno u Engleskoj, a posle i u celome svetu. Običaj biranja izabranice na dan Sv. Valentina najpre se proširio u Englesku i Škotsku.
Poznato je da su u 16. veku mladići ostavljali ljubavne poruke i čestitke na pragu svoje izabranice. Čestitke su bile pažljivo izrađene, obrubljene čipkom ili ukrasnom trakom i to su verovatno bile prve čestitke i razglednice ikada poslane.
Hrišćanstvo nikad ne uništava ono što je dobro, nego sve lepe i dobre ljudske običaje iz raznih naroda i društava uklapa u novi, hrišćanski život tih naroda, pa tako dolazimo do pretpostavke kako je običaj slavljenja Sv.Valentina kao dana zaljubljenih, kada se razmenjuju pisma i ljubavne poruke, zapravo povezan sa simpatičnim poganskim običajima.
Kod starih Grka je od sredine januara do sredine februara bio mesec Gamelion tokom koga se obeležavala svetost braka Here i Zevsa. U antičkom Rimu 14. februara slavila se boginja Juno – zaštitnica braka, a 15. februara bio je dan kad se slavio Luperkus, bog plodnosti, povodom čijeg slavlja su ljudi razmenivali pisma i poruke.
