U nekim balkanskim krajevima je sve do 20. veka ženi bilo zabranjeno da javno izgovori muževljevo ime. Tako crnogorski pisac Stjepan Mitrov Ljubiša pominje da nevesta, kada je pitaju čija je, odgovara: „Nekome na glas, a nekome na čast“.
Ljubiša navodi i da ona muža ne bi po imenu pomenula „ni za žive oči“. Pod zabranom, kao nedodirljiv i neprikosnoven, može biti i rad u tačno određenim danima, celokupan, ili samo poneki postupci.
Tako, na primer, o zelenim četvrtcima uoči Uskrsa ne sme se raditi sa volovima, o Mratincima se ne sme presti kudelja, a u te dane se takođe ne sme pominjati vuk. Petkom, kroz celu godinu, zabranjeno je presti vunu od sopstvenih ovaca. U srpskom jeziku za pojam ovakvih zabrana ili tabua postoji mnoštvo izraza. Ako je reč o spasonosnoj snazi u tabuiranim objektima, upotrebljava se izraz svet ili čist, a za ubitačnu silu – pogan ili nečist. Na čelu poganih životinja stoji miš. U narodu je bilo uobičajeno da, ako se miš udavi u kupusnoj kaci, ta kaca mora da se očisti u naročitom verskom obredu.
Ako bi neko prekršio religijsku zabranu, a to znači, došao u dodir sa nedodirljivim ili zaštićenim stvarima, ili bi učinio neku zabranjenu radnju, na primer, prolio krv ili jeo nepropisno jelo, prekršilac bi postajao nečist. To bi moglo da se desi i protiv nečije volje i bez lične krivice. Na primer, ako bi se došlo u dodir sa dušama pokojnika, što se uvek može desiti noću i o praznicima mrtvih, kada te duše slobodno lutaju, a sasvim sigurno će na njih naleteti onaj koji noću šeta grobljem.
Za to posebno stanje nečistote postoje u srpskom narodu opet naročiti izrazi, koje je čak Vuk Karadžić upotrebio u svom prevodu Novog zaveta, gde u Jevanđelju po Jovanu veli: „Ali bješe jutro, i oni ne uđoše u sudnicu da se ne bi opoganili, nego da bi mogli jesti pashu.“ Prema još starijem shvatanju, kršenjem zabrana se čini greh.
