Među Srbima je uoču Prvog srpskog ustanka bilo mnogo velikih junaka. Ipak, samo je jedan bio toliko moćan da su Turci zazirali od spomena njegovog imena „da ih ne čuje zlo“.
Priča kaže da su, kada je Stanoje Glavaš imao svega 14 godina, oko jeseni 1777. godine, pri skupljanju harača, Turci pretukli njegovog oca pred celom porodicom, posle čega je ovaj pao u postelju, a zatim umro. Mladog Stanoja, ova scena proganjala je do kraja života.
Kako bi ga sačuvala od teških poslova na selu, majka je Stanoja dala na abadžijski zanat, a tu je naučio i da čita i da piše. Uskoro je imao sopstvenu radnju, posao mu je dobro išao, a bogatstvo se uvećavalo.
Ipak, sećanje na nepravedno stradalog oca stalno ga je mučilo.
Odrekao se titule vožda
Na poziv Karađorđa da se pridruži borbi protiv Turaka, Stanoje se odazvao. Njegovo prvo učešće počelo je prilikom osvajanja tvrđave Rudnik.
Karađorđe ga je brzo zavoleo, Stanoje ga je svuda pratio i uskoro postao njegova desna ruka. Dvojica hajduka bili su pobratimi, a po nekim izvorima vožd je Glavašu bio stari svat ili čak kum na svadbi.
Stanoje Glavaš zauvek će ostati upamćen po tome što se odrekao titule vožda i vođe Prvog srpskog ustanka u korist Karađorđa Petrovića.
Na Skupštini u Orašcu, 1804. godine, Glavaš je rekao: „Nego, vi uzmite za vrhovnog vožda Karađorđa, kojeg ću ja prvi slušati, koji je bolji od mene i od sviju nas, a ja ću činiti što mogu, kao do sad“.
Tako je i bilo. Glavaš se istakao u boju na Deligradu i opsadi Beograda. Sa 2.500 pešaka, 500 konjanika i jednim drvenim okovanim topom početkom septembra 1806. godine oslobodio Prokuplje od Turaka, a već sutradan ustanici su oslobodili i Kuršumliju.
Strašna osveta Sulejman-paše
Glavaš je zbog svoje hajdučke prošlosti, učešća u Prvom srpskom ustanku i popularnosti među običnim narodom bio stalno pod pratnjom ljudi beogradskog vezira – Sulejman-paše Skopljaka. Legenda kaže da su ga se Turci toliko plašili da ni ime nisu hteli da mu izgovaraju „da ne čuje zlo“.
Turci su Stanoja Glavaša ubili 25. februara 1815. godine po nalogu Sulejman paše iskasapiviši celo njegovo telo i odsekavši mu glavu. U blizini mesta pogibije, u jednoj jaruzi pored puta, prvobitno je bio i sahranjen.
Glavu su Turci odneli Sulejman-paši na uvid, posle čega je dugo stajala okačena ispred beogradske Stambol kapije, a zatim je nestala, da bi se kasnije pojavila sahranjena sa telom.
Kako je glava dospela do groba?
Postoje dve verzije priče o tome kako je glava dospela do groba. Po jednoj, glavu je krišom noću skinula Glavaševa polusestra Marija. Po drugoj, nju je otkupila Stanojeva sestra Stana od jednog Turčina, kradom, od dela bratovljevog blaga.
Kako bilo, celo telo je 1902. godine preneto u posebnu kamenu grobnicu u dvorištu crkve Svetog Arhangela Gavrila u selu Baničina u današnjoj opštini Smederevska Palanka, piše Istorijski zabavnik.
