Izjavom da je agresija na Jugoslaviju 1999. bila potrebna jer je trebalo sprečiti humanitarnu katastrofu i genocid na Kosovu, nemački ambasador u Srbiji Tomas Šib pokušao je da prikrije sve ono što je Nemačka Srbiji učinila u Prvom i Drugom svetskom ratu. Ona, zapravo, govori o tome kako Nemci Srbe doživljavaju kao naciju.
Izjava ambasadora Šiba samo je vrh ledenog brega u odnosu na ono šta nemačka politika misli o srpskom narodu, komentariše Šibovu izjavu nekadašnji jugoslovenski ambasador i predsednik Srpskog diplomatskog kluba Milisav Paić. Prema njegovim rečima, najružnije je to što izjava nemačkog ambasadora dolazi u vreme kada se obeležava godišnjica nemačkog napada na Jugoslaviju u Drugom svetskom ratu.
Šta u stvari Nemci misle o Srbima
Događaje iz devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije, Nemačka je iskoristila kako bi se skrenula pažnja sa onoga što je Nemačka uradila u Prvom i Drugom svetskom ratu, kao i sa genocida nad Jevrejima, Slovenima i Romima koje je počinila, dodaje Pajić.
– Oni su od Miloševića napravili većeg zločinca od Hitlera. To je za Nemačku dobro došlo jer ona sada, kao „denacifikovana“ zemlja deli moralne lekcije drugima o tome kako drugi treba da postupaju. Nemačka je prema bivšoj Jugoslaviji imala selektivan odnos – sve vreme je isticala Sloveniju i Hrvatsku kao proevropske, a sve što je izvan toga, bile su nazadne, proruski, proturski delovi Jugoslavije koji kulturno ne pripadaju srednjeevropskom miljeu i civilizaciji. Radi se o rasističkom odnosu prema Srbiji koji se nikada nije promenio – smatra Pajić.
– Za njih mi ostajemo faktor koji je teritorijalno vrlo važan, ali kao nacija, mi uživamo drugorazredni položaj. To u najmanju ruku govori o jednom diplomatskom neukusu i bahatosti nemačke strane. Mislim da bi u tom smislu naše ministarstvo spoljnih poslova trebalo da uputi zvaničnu notu. Šta će Nemci da urade? Ne verujem da će to da ih previše da kosne jer je to nemačka zvanična politika – kaže on.
Dvoličnost izjava nemačkog ambasadora
Dajući izjavu o agresiji na SRJ, ambasador Šib je svoju prvu izjavu u kojoj se izvinjava za nemačke zločine nad Srbima tokom Drugog svetskog rata učinio dvoličnom, smatra dugogodišnji dopisnik srpskih medija iz Nemačke Miroslav Stojanović.
– U prvoj izjavi, gde je podsetio je da je napad na Beograd bio samo početak zločina i da on, kao ambasador Nemačke oseća iskrenu potrebu da oda počast žrtvama. Da je tu stao i da je u to uključio i ono što se dogodilo 1999, njegovo žaljenje bilo bi zaista iskreno. Dvolično je, međutim, zato što on u drugoj izjavi opravdava ono što se opravdati ne može – da Nemci treći put u jednom veku bombarduju Srbiju – u Prvom i Drugom svetskom ratu i 1999. – navodi Stojanović.
Nemačka je u agresiji na Jugoslaviju 1999. učestvovala, ne samo bez mandata saveta bezbednosti UN, već i mimo nemačkog ustava, podseća Stojanović. Osnovni zakon, kako se nemački ustav naziva, zabranjuje angažovanje nemačkih trupa van teritorije Nemačke i NATO.
Teza da je Nemačka učestvovala u agresiji na Jugoslaviju kako bi sprečila genocid teško je branjiva, a Stojanović podseća i na to da je tadašnji nemački šef diplomatije Joška Fišer morao da se izvinjava jevrejskoj zajednici u Nemačkoj kada je događaje na Kosovu i Metohiji uporedio sa Aušvicom.
– Porediti ono što se dogodilo u Aušvicu sa onim što se nije dogodilo na Kosovu bilo je nedopustivo. Nemačka, koja je prvi put posle Drugog svetskog rata, 1999. učestvovala u nekoj agresiji, ima potrebu da se pravda, ali opravdati se ne može – ističe Stojanović.
Nemačka je, prema rečima našeg sagovornika, veoma srčano učestvovala u stvaranju nezavisnog Kosova i i dalje rigorozno istrajava u stavu da Srbija po svaku cenu treba da prizna otimanje sopstvene teritorije i da da saglasnost za suverenitet i nezavisnost Kosova.
Iz Nemačke je i potekla ideja da se srpsko-albanski konflikt rešava po principu „dve Nemačke“ – na taj način, Srbija ne bi morala da formalno prizna kosovsku nezavisnost, ali ne bi sprečavala učlanjenje Prištine u međunarodne organizacije, pre svega u UN.
– U tom kontekstu trebalo bi tumačiti i ovo, vrlo energično zastupanje teze da se pravdaju zločini koji se ne mogu opravdati – zaključuje Stojanović.
