Da li ste se ikada zapitali šta se događa s materijom koja upadne u crnu rupu? Niste jedini. To je pitanje koje je iznedrilo brojne paradokse. Poznati fizičar Karlo Roveli pokušao je da odgovori na njega u jednom poglavlju svoje najnovije knjige.
Roveli je italijanski teorijski fizičar i književnik koji je radio u Italiji, Sjedinjenim Državama i od 2000. godine u Francuskoj. Deluje uglavnom na polju kvantne gravitacije, a objavio je i više dela iz područja istorije i i filozofije nauke, a sada pokušava da razume dešava sa materijom u crnim rupama.
Ima nešto paradoksalno u onome što znamo o crnim rupama. One su danas za astronome postale „normalni“ objekti. Astronomi ih posmatraju, broje i mere. Ponašaju se tačno onako kako je Ajnštajnova teorija predvidela pre jednog veka, kada niko još nije ni sanjao da bi takvi objekti u stvarnosti mogli da postoje.
Dakle, one su pod kontrolom. No ipak i dalje ostaju krajnje tajanstvene. S jedne strane imamo divnu teoriju, opšte relativnosti, koju na spektakularan način potvrđuju astronomska posmatranja, koja savršeno dobro objašnjava ono što astronomi vide: čudovišta koja gutaju zvezde vrte se u vrtlozima i proizvode neizmerno snažne vetrove i druge „đavole“, kako navodi Roveli.
Svemir je iznenađujuć, šarolik, pun stvari koje nikada nismo predvideli ili zamišljali da postoje, ali koje su shvatljive. No s druge strane, još uvek postoji jedno malo pitanje: „Ali kuda odlazi sav materijal koji vidimo kad padne u crnu rupu?“
I tu stvari postaju teške. Ajnštajnova teorija pruža precizan i elegantan matematički opis čak i unutrašnjosti crnih rupa: ona ukazuje na put koji mora slediti materijal koji pada u crnu rupu. Materija pada sve brže dok ne dosegne središnju tačku.
A onda… Tada Ajnštajnove jednačine gube svako značenje. Više nam ništa ne govore. Čini se da se tope poput snega na suncu. Varijable postaju beskonačne i više ništa nema smisla.
Šta se događa s materijom koja padne u središte crne rupe?
Ne znamo.
Kroz naše teleskope vidimo kako pada i mentalno pratimo njenu putanju dok ne stigne gotovo do središta, a tada više nemamo pojma što se dalje događa. Znamo od čega se sastoje crne rupe i izvan i iznutra, ali nedostaje nam presudan detalj: središte.
No taj detalj ni slučajno nije beznačajan, jer sve što padne unutra (a u crne rupe koje istražujemo stalno nešto upada) završi u središtu. Nebo je puno crnih rupa u kojima možemo videti kako stvari nestaju, ali ne znamo šta će biti s njima.
