Moral je u mozgu merljiva kategorija. Moral je u našim genima. U zavisnosti od (ne)aktivnosti nekih delova mozga, zločinci mogu da računaju čak i sa olakšavajućim okolnostima prilikom izricanja presude.
Nezavisno od starosti, porekla, religije ili stepena obrazovanja, ljudi u načelu znaju šta je dobro, a šta nije: ubijanje drugih ljudi, krađa ili laganje.
Mnogo toga upućuje na zaključak da razlikovanje dobra od zla nije samo stvar vaspitanja. Moralne norme doduše počivaju na tradiciji, kulturi ili religiji, ali temelji morala definisani su već u našim genima. Oni definišu našu intuiciji, naše arhaične osećaje.
Da bi ljudi uopšte mogli mirno da žive jedni pored drugih, zajednice definišu određena pravila kojih onda svi moraju da se pridržavaju. Ko prekrši ta pravila, dolazi u sukob s moralnim normama tog društva. Asocijalno ponašanje može da dovede i do „isključenja“ iz zajednice.
Moral ne određuje samo vaspitanje
Brojni naučnici uvereni su da je moral nastajao sa evolucijom. Još pre 400.000 godina, kada su ljudi počeli da zajedno da love ili da skupljaju hranu, oni su verovatno u svojim zajednicama definisali i moralne norme.
„Ljudi su oduvek živeli u društvima, a društveni život znači život po pravilima“, kaže biolog Jirgen Berajter-Han sa Univerziteta u Frankfurtu.
„U tome vidim izvor morala, a to može direktno da stvori i određenu prednost u procesu evolucije.“ Drugim rečima, život u zajednici olakšava preživljavanje.
Pitanjem izvora morala bavi se i naučna grana koja istražuje ljudski mozak. Ispitanici se priključuju na magnetnu rezonantnu tomografiju (MRT) i pritom moraju da rešavaju različite moralne probleme. Za to vreme neurolozi mere koja su područja mozga aktivna prilikom rešavanja tih zadataka.
Istraživački tim okupljen oko Frederika Hopa sa Univerziteta Kalifornija iz Santa Barbarie, za potrebe jedne nove studije beležio je aktivnosti mozga 64 ispitanih osoba. One su bile suočene sa 120 različitih situacija iz kategorije moralno ili društveno pogrešnog, odnosno neprimerenog ponašanja. Ispitanici su, na primer, morali da odgovore na pitanje da li je moralno varati na nekom testu, ili je to za njih banalna stvar. Ili su recimo morali da kažu da li je za njih primereno ponašanje da se kafa pije uz pomoć kašičice?
Rezultat te studije je nedvosmislen: u mozgu ne postoji nešto što bi moglo da se nazove centralnim mestom na kojem se nalazi moral. Radi se zapravo o širokom području moždanih aktivnosti u različitim delovima mozga. To ne čudi, s obzirom na kompleksnost postavljenih pitanja.
Olakšavajuće okolnosti?
Ako je pitanje morala „upisano“ u naše gene, odnosno ako moral ili nemoral zavise od aktivnosti našeg mozga, šta to onda zapravo znači u praksi? Kako onda ocenjujemo ljude koji su na neki način upadljivi, koji se nekako (negativno) ističu i svesno krše moralne norme?
To su pitanja kojima se bavi i pravosuđe. Kod osoba koje odlikuje posebno visoka doza kriminalne energije, kod izuzetno agresivnih osoba ili kod psihopata, često se uočavaju vidna odstupanja. Odnosno, kod njih su određeni delovi mozga manje aktivni nego kod ostatka populacije. Psihopate su „osećajno hladne“ osobe, oni su proračunati, ne znaju za strah, niti imaju samilosti prema drugima.
Ali, šta to odstupanje od uobičajene količine moždanih aktivnosti znači za vrednovanje njihove krivice? Mogu li zločinci zbog svojih specifičnih moždanih aktivnosti da računaju da imaju olakšavajuću okolnost? Zvuči pomalo bizarno, ali u pravnoj praksi već je zabeleženo nekoliko takvih presedana.
U Italiji je tako jednom ubici, čiji su psihijatrijski poremećaji već ranije uvaženi kao relevantni, 2009. je bilo „otpisano“ godina dana zatvora. Skeniranjem mozga ubice otkriveno je da je imao specifičan genotip koji je nepovoljno uticio na fiziologiju njegovog mozga, odnosno bio „kriv“ za to što je on sklon agresivnom ponašanju.
Sklonost agresiji
Jedna žena koja je 2011, takođe u Italiji, priznala da je počinila ubistvo, osuđena je na 20 godina zatvora – a ne na doživotnu robiju, što je uobičajena kazna u toj zemlji za takav zločin. Za tako relativno blagu kaznu i ona je mogla da zahvali skeniranju mozga prilikom kojeg se ustanovilo da je obim njene moždane mase manji od prosečnog. Osim toga, i ona je imala jedan „rizičan“ gen, koji se dovodi u vezu sa sklonošću za agresivno ponašanje.
U većini zemalja po tom pitanju još uvek ne postoji jedinstvena pravna praksa. Odluka se donosi na osnovu svakog pojedinačnog slučaja, jer ne postoji jedinstven „obrazac“ za zločinačke mozgove. Mozgove ljudi je teško upoređivati.
