Ima 22 godine, studira na Tehničkom univerzitetu u Minhenu i objavio je rat svemirskom otpadu.
Sa svojim startapom „Projekat S“ želi da očisti Zemljinu orbitu pre nego što oblaci otpada ugroze satelite i astronaute.
Svako ko želi da razgovara sa Leonidasom Askijanakisom prvo mora da pronađe termin u njegovom kalendaru. A taj kalendar detaljno je isplaniran – u intervalima od 30 minuta, od 5 ujutro, do 23 časa uveče. Sastanci? Samo onlajn. Tema razgovora? Samo svemir.
Uprkos tome što termini traju kratko, oni su rezervisani nedeljama unapred. Prilično zgusnut raspored za jednog 22-godišnjaka. Kad spava?
„Sad sam u finišu“, kaže student iz Grčke sležući ramenima. „Ne mogu tek tako da napustim svoj projekat“.
On je čovek s misijom, a ona ga proganja čak i noću. Leži budan i čita vesti iz Kine: Više otpada u orbiti, više opasnosti za astronaute. Početkom novembra, posada kineskih astronauta morala je da produži svoj boravak u svemiru zbog straha da bi njihovu letelicu na povratku mogle da pogode krhotine.
A svemirski otpad je nešto što bi bila Askijanakisova specijalnost.
Zona krhotina iznad naših glava
Hiljade tona otpada juri oko Zemlje: deaktivirani sateliti, delovi raketa i drugi ostaci. Prema podacima Evropske svemirske agencije (ESA), više od 1,2 miliona objekata većih od centimetra kruži oko planete – više od 50.000 njih veće je od deset centimetara.
„Posebno na visinama od 700 do 800 kilometara imamo ogromne oblake otpada koji mogu da se tu zadrže vekovima, pa čak i da se umnožavaju nakon sudara“, kaže Jan Siminski iz tima ESA za svemirski otpad iz nemačkog Darmštata. Već je i samo jedan centimetar dovoljan da uništi satelit: „U takvom sudaru oslobađa se energija ručne bombe“, objašnjava Siminski.
Zato se orbita prati non-stop. Ali, što su delovi manji, to ih je teže pronaći. „S našim zemaljskim radarskim sistemima obično vidimo objekte veličine teniske loptice, dakle oko deset centimetara. Sve manje od toga ne možemo da vidimo“, kaže Siminski. „To znači da uvek postoji određeni rizik“.
„Svemirski otpad moraće komercijalno da se zbrine“
Taj rizik opseda Askijanakisa još od prve godine studija vazduhoplovnog inženjerstva na Tehničkom univerzitetu u Minhenu. „Kako je moguće da svemirski otpad ostaje u orbiti 200 godina – i niko ništa po tom pitanju ne preduzima?“, razmišljao je nakon predavanja.
Tražio je saradnike na univerzitetu i na radionicama – uglavnom uzalud. „2021. godine gotovo niko nije razumeo kakve veze imaju otpad i svemir“, priseća se. Ideja mu je sinula tokom odmora na Kritu, pod zvezdanim nebom njegove domovine: svemirski otpad mora se komercijalno zbrinuti.
Sa satelitom opremljenim visokoosetljivim radarom i posebno razvijenim algoritmima i uzorcima skeniranja, on želi da učini vidljivim otpad veličine od jednog do deset centimetara. Tako će po prvi put omogućiti potpuno praćenje Zemljine orbite. Kasnije će sonde s robotskim rukama uklanjati veće komade.
Razgovor s firmom Erbas na Sajmu mobilnosti IAA u Minhenu učvrstio je njegovu odlučnost: „Bili su svesni problema i zadovoljni što neko pokušava da ga reši. I tada mi je sinulo – stvarno moraš da osnuješ sopstvenu firmu“, kaže on. Firma bi trebalo da se zove „Projekat S“ (Project-S). Nekim čudom baš nakon njenog osnivanja, stupio je na snagu novi zakon o svemiru Evropske unije. Taj zakon obavezuje satelitske operatere da uklone svoj svemirski otpad.
Bavarska teži ka zvezdama
Ali startap koji se bavi svemirom ne nastaje samo s nekoliko hiljada evra. I ko bi mogao da bude toliko smeo da uloži u startap jednog 22-godišnjaka koji se bavi svemirskim otpadom?
„Mi“, kaže bavarski ministar privrede Hubert Ajvanger za DW. Od 2018. godine Bavarska je uložila više od 245 miliona evra u svemirske projekte – od planiranog centra za kontrolu Meseca u Oberfafenhofenu, do rizičnih, ali inovativnih startapova. „Te kompanije i istraživačke institucije mogu da sprovode projekte koji inače nikada ne bi bili ostvareni“, kaže Ajvanger.
Entuzijazam bavarskog premijera Markusa Zedera (CSU) u vezi sa svemirskim putovanjima dobro je poznat. Ali, ministar Ajvanger takođe ima viziju Bavarske kao baze za ta pitanja: „Bavarska bi trebalo i dalje da bude okosnica evropskih svemirskih putovanja“. U tu svrhu, nemačka pokrajina poseže duboko u svoju blagajnu – i bez da traži učešće u vlasništvu.
„U Kaliforniji mi teško poveruju“, smeje se Askijanakis. „Šta, tek tako dobijate novac?“, pitaju. Za razvoj svoje prve svemirske misije, planirane za lansiranje 2026, „Projekat S“ je sufinansiran sa milion evra od pokrajinske vlade Bavarske.
To Askijanakisu daje manevarski prostor i nezavisnost. Mnogi američki investitori uslovljavaju svoje finansiranje preseljenjem u SAD. „!Zašto bih to uradio kad mogu da pronađem idealne uslove u Bavarskoj?“, pita se on.
Od kafanske šale do svemirske moći
Bavarski svemirski „eko-sistem“ velike nade takođe polaže u 35 milijardi evra ulaganja u svemirske i odbrambene sposobnosti koje je najavila savezna nemačka vlada. To je korak u pravom smeru, ali nije dovoljno, kaže Ajvangeru. Zato Bavarska gura svoj svemirski sektor, „jer smo svesni i visokog potencijala i odgovornosti“, objašnjava bavarski ministar privrede.
Sateliti iz Oberfafenhofena, astronauti iz Oberamergaua, možda čak i bavarska misija na Mesec – pre samo nekoliko godina to bi bio vic. Danas, svemirski bum u Bavarskoj više nije naučna fantastika, već sasvim realna ekonomska politika.
Više od 10.000 visokokvalifikovanih radnih mesta, 2,9 milijardi evra u ugovorima Evropske svemirske agencije – gotovo 40 odsto obima nemačke ESA od 2015: Bavarska teži ka zvezdama, i to sa izuzetnom efikasnošću.
Ta nemačka savezna pokrajina cilja visoko – barem što se tiče svemira. A Leonidas Askijanakis sa „Projektom S“, želi da osigura da put do tamo ostane slobodan. Uostalom, neko mora da napravi mesta kada u svemiru postane tesno.
