Srpski voz osvojio Japance

Grupa Japanaca pred polazak

Učinilo mi se da su se penzioneri iz Zemlje izlazećeg sunca prilično obradovali što će sa njima tokom naredna dva i po sata putovati i dvojica novinara. Svoju, valjda radost, iskazali su odmah, čim je voz krenuo uz Šargan.

Gotovo kao po komandi povadili su fotoaparate i počeli slikati novinare, čas jednog, čas drugog, pa se onda pojedinačno slikati sa novinarima, pa pričati na engleskom, japanskom, francuskom, rukama, nogama, mimikom…

– Ej, ljudi, pa nismo mi glumci i političari! – opomenuo ih je kolega, ali Japanci nisu prestajali da škljocaju aparatima i da nešto komentarišu…

– Gle, svi imaju fotoaparate koji kod nas koštaju po najmanje 500 evra, a nose "sindikalne" cipele od pet evra! – primeti kolega, a Japanci primetiše naše fotoaparate od po 139 evra.

Ogromni vam seljaci

Priznajem, nikad nisam preterano simpatisao Japance. I zbog toga što mnogo rade i zbog toga što su toliko brzi u tehnologiji da ih čovek ne može pratiti. A kako je krenulo putovanje, svi su izgledi bili da će se moj jaz prema mravima sa Istoka još više produbiti. Još kad je kolega pomenuo tu patetičnu paralelu:

– Što ti je život: japanski penzioneri putuju svetom i uživaju, a naši ne mogu jednom u pet godina da odu u neku banju o svom trošku. Još im i penzije zamrzli!

Huktao je voz uz Šargan, čitavih 25 kilometara na čas, ili skoro 15 puta sporije nego što japanski "shikansen" (voz velike brzine) juri od Tokija do Osake.
 

NAJLEPŠA SU SELA: Kazajoši Ouči

– Našao sam na internetu Šargansku osmicu. Znam mnogo o njoj. Pitajte me, sve ću vam reći! – poskoči Kazajoši Ouči (68), vođa puta, i poče da priča i o Mokroj Gori, i o Studenici, i o Sarajevu, Mostaru, Kotoru, i još nekim mestima kojima je zajedno sa svojim prijateljima prošao tokom sedmodnevne ture Balkanom.

– Šta je na vas ostavilo najveći utisak na Balkanu? – ote se logično pitanje.

U očekivanju da pomenu lepote starih gradova, manastira, mostova, baščaršijske golubove i ćevape, romanijsku jagnjetinu ili beogradske splavove, Kazajoši i još dvojica njegovih prijatelja započeše posve drugačiju priču. Japansku, logičnu:

– Najviše su nam se svidela neka mala mesta, pogotovo sela kroz koja smo prolazili. Gledali smo kako i sa čim ljudi rade, kako imaju neka zanimljiva rešenja u poljoprivredi i građevinarstvu. Mnogo su nam zanimljivi i ljudi. Svi su veliki i vrlo su srdačni… – objašnjavao je Kazajoši, a njegova prijateljica Takako Jamanako dodavala je malo i o balkanskoj hrani.
 

TEŠKO PODNOSI PEČENJE: Takako Jamanako

– Ima lepih jela, ali sva su mnogo teška. Dva puta me boleo stomak u Sarajevu i jednom kad sam jela pečeno meso. Uh – žalila se Takako.

Gore, pri vrhu Šargana, blizu stanice Jatare, voz je malo usporio prolazeći pored grupe radnika koji su uz vatricu razmenjivali flašicu… Japanci su im mahnuli, a zbunjeni radnici otpozdravili…

Onda su Japanci nešto pričali na japanskom i klimali glavama. Shvatio sam: divili su se srpskim radnicima koji su u šarganskim vrletima, po pravom mrazu, ispijali ljutu rakiju i možda psovali život i Austrijance koji su 1916. godine započeli gradnju pruge preko Šargana.

Borovi kao manekeni

– Kako je u Japanu, ima li krize? – upitasmo Japance.
Prvo je Kazajoši odmahnuo glavom, pa potom naše pitanje sa engleskog preveo na japanski. Svi su odmahivali glavom. Kazajoši je još nešto dodao na japanskom, a njegovi zemljaci su još brže odmahivali glavom.

Trenutak kasnije, desilo se ono što sam i slutio: jedna Japanka je ponišanila prstom u moj fotoaparat i nešto govorila.
 

Balkanska tura Šef Šarganske osmice Milosav Karaičić kaže da su Japanci skoro najčešći strani gosti u Mokroj Gori.   ZA GODINU DANA 1.000 JAPANACA: Milosav Karaičić   – Agencije iz Hrvatske i Slovenije, koje dovode japanske goste na ture po Balkanu, kao obaveznu tačku na tom putu imaju Mokru Goru.   Samo prošle godine imali smo više od 1.000 Japanaca, a ove godine do kraja leta ovde će se smenjivati japanski turisti – kaže Karaičić.

– Šta kaže? – raspitah se kod Kazajošija.
– Kaže da je takav imala pre deset godina!

– Kažite joj da je moja baba imala iste cipele kao ona pre 40 godina! – vratih istom merom, a kolega me potapša po ramenu.

Ali, Kazajoši nije preveo. Lukavi su Japanci. I fini. Voze se, a ništa ne piju, ne puše, ne galame, ne svađuju se. Samo rašire karte i studiraju, pa dohvate fotoaparate… Čini mi se da su svaki borić na Šarganu snimili…

Tačno u 13 časova, po redu vožnje, voz se vratio na stanicu u Mokroj Gori. Japanci su, naravno, pogledali i satove i ponovo dobroćudno klimali glavama.

– Kasni 20 sekundi. Strašno! Žaliću se šefu stanice – rekoh Kazajošiju.
– Ne! Sve je u redu. Vožnja je fantastična, pruga je lepša neko neke u Indiji i Argentini, sve je super! – reče Japanac i pruži ruku.

Odbio je poziv na domaću rakiju. I na pivo. I na komplet lepinju.

– Ovi Japanci i žive po sto godina – 40 godina rade, a kad odu u penziju još 40 godina putuju po svetu i uživaju! – zaključi kolega.

Ostali naši zaključci nisu za štampu!