„Bio bih presrećan kada bih otišao ponovo na Košare, ali pitanje je koliko je to sada bezbedno“, kaže potpukovnik Dragutin Dimčevski, penzionisani zamenik komandanta 53. graničnog bataljona.
Kako navodi Dimčevski, to bi uradio sa velikim zadovoljstvom, kao i mnogi njegovi vojnici.
– Mi smo se tada branili od agresora – OVK, albanske regularne vojske, NATO, raznih plaćenika i nemamo nijednu mrlju iz tih dana. Za mene i moje borce to bi predstavljalo veliko zadovoljstvo da odemo još jednom gore – kaže Dimčevski.
Dimčevski se se prisetio i poslednjeg dočeka Nove godine i Božića 1999. godine, koji su proslavili na Košarama, ali uz obavezne provokacije koje su dolazile iz Albanije.
– Uvek su nas gađali za praznike.Tako je bilo i tada, iz pravca Albanije su dolazile mine prema karaulama Morina i Košare. Na njihovu žalost, a našu sreću, mi smo uvek bili spremni, tako da nisu naneli neku štetu. Dan kasnije smo izašli sa posmatračima Oebsa, bili su korektni, ali ne znam šta su uneli u svoj izveštaj. Iako je po pravilima za svaki granični incident trebalo da se formira mešovita srpsko-albanska komisija, Albanci su to ignorisali od aprila 1998. godine.
Kako ističe za 53. granični bataljon i cela 1998. bila je ratna godina, pa tako i početak 1999. godine.
– Za Badnje veče srpske domačice su donele pečenje i kolače u štab u Đakovicu, karaule su bile zavejene u snegu, pa je komandir to odneo gore graničarima. Poslednjih 300 metara je morao peške da ide zbog smetova – priseća se Dimčevski.
