Tokom hodočašća na Svetu Goru, grupa Srba, koja se ove godine popela na strmi vrh Atosa, na 2.033 metara nadmorske visine, ponela je ikonu Bogorodice Atonske. Ikona je živopisana za to putešestvije, a hodočasnici nam otkrivaju da ih je tokom puta sačuvala od raznih nedaća i nesreća. Sa njima se vratila u Beograd, a oni su se dogovorili da u domu svakog od njih bude po nedelju dana. Potom da je daruju nekom pravoslavnom hramu.
Na put je krenulo njih 25, uglavnom iz beogradskih crkava Svetog Jovana Vladimira i Pokrova Presvete Bogorodice, sa đakonom Urošem Stojanovićem iz Beograda i sveštenikom Miletom iz Kraljeva.
Milivoje Remetić i Nenad Kržalijević, bili su inicijatori ideje, pošto su još 2016. sa petoricom „braće u Hristu“ pohodili Atos uz blagoslov tadašnjeg vikarnog episkopa Arsenija, što ih je osnažilo u ideji, iako se tada za put nisu fizički pripremali.
– Naoružani verom, nadom i ljubavlju bili smo sigurni u uspeh i uspeli smo. U istom danu smo se popeli na vrh Atosa i vratili nazad – kaže za „Vesti“ Nenad Kržalijević.
Ove godine želeli su da hodočašće traje duže i da im svaki trenutak tog pohoda ostane u sećanju.
– Put smo detaljno isplanirali, ali nam je prva prepreka u ovom duhovnom maratonu bilo dobijanje blagoslova za grupnu posetu Hilandaru, zbog brojnosti. Rešili smo da se podelimo u nekoliko grupa – priča naš sagovornik.
Međutim, blagoslov je dobilo svega njih deset, ali kako kaže Nenad, odustajanje nije dolazilo u obzir.
– Tražili smo blagoslove od drugih manastira i posle više pokušaja shvatili smo da svi imamo blagoslov od manastira Zograf i Sveti Pavle.
Dan pred polazak bili su na večernjoj službi u Crkvi Svetog Jovana Vladimira u Beogradu. Potom im je pročitana molitva za srećan put i dobro telesno i duhovno zdravlje.
Na put su poneli ikonu Bogorodice Atonske koja im je, kako nam Nenad otkriva, u isto vreme bila „i putovođa i brzopomoćnica“, jer ih je čuvala, štitila i zaštitila od svih nedaća.
– Duh Sveti nas je vodio i bodrio, a Presveta Bogomajka nas je izvlačila iz teških situacija samo Njoj poznatim putevima. U jednom trenutku nam je pukla guma na kombiju, ali to srećom nije prouzrokovalo nikakvu drugu štetu. U povratku sa vrha Atosa, brat Aleksandar Vukašinović, koji je tada nosio ikonu Bogorodice, usled klizavog i strmog kamenitog terena, survao se niz padinu i ostao praktično nepovređen čvrsto držeći ikonu Bogorodice – nabraja Nenad kako ih je ikona „spasavala“.
Iako je grupa bila sastavljena od hodočasnika uzrasta od 12 do 80 godina, svi su se zdravi i u dobrom duhu vratili sa ovog puta.
– Po povratku u Beograd, odlučili smo da u znak zahvalnosti, ikona u domu svakog hodočasnika bude sedam dana, a da se svako jutro i veče čitaju molitve Bogorodici uz pominjanje imena hodočasnika, priložnika za ikonu i prijatelja kojima je potrebna pomoć. Potom ćemo ikonu pokloniti nekom manastiru ili crkvi po zajedničkom dogovoru – priča Nenad Kržalijević.
Braćo, posetite Hilandar!
Na pitanje hoće li i kada ponovo na Svetu Goru, Nenad Kržalijević kaže „Kada Bog da“.
– Imam i kratku poruku za ceo naš srpski narod, ma gde se nalazio po belom svetu. Dođite braćo na Svetu Goru i posetite prvo naš sveti manastir Hilandar, a zatim, ako možete, sve ostale svetinje i manastire. Da vidite i saznate gde je početak naše države, naše Crkve i naše pravoslavne vere – poručuje Nenad Kržalijević.
U tri kolone
– Iz luke Uranopolis krenuli smo put Svete Gore, u tri manastira. Prva grupa otišla je put Hilandara, druga put manastira Sveti Pavle, a treća, naša u manastir Zograf. Tada smo ušli u novi svet, svet istine, u susret svetiteljima, čudotvornim ikonama, u susretu sa Bogom, u susretu sa sobom. Osetili smo tihu radost na večernjoj službi – prenosi Kržalijević utiske i objašnjava nam da se u manastiru Zograf nalazi i glava Svetog Jovana Vladimira, srpskog vladara sveca, kome je posvećena njihova parohijska crkva u Beogradu.
