U Tršiću kod Loznice, rodnom selu reformatora srpskog jezika Vuka Karadžića, na otvorenoj pozornici kraj Žeravije, održana je završna svečanost 90. Vukovog sabora, najstarije srpske kulturne manifestacije.
Skup svih generacija
Program je počeo „Himnom Vuku“ Stevana St. Mokranjca, a pozdravnu reč je uputio gradonačelnik Loznice Vidoje Petrović. On je kazao da kada jedna manifestacija traje devet decenija i svake godine kroz programe okuplja sve generacije, znači da je razlog njenog postojanja nešto bez čega jedan narod ne bi imao svoj integritet.
– Stefan Nemanja je govorio: „Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Zato je bolje izgubiti sve bitke i ratove, nego izgubiti jezik. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova ostaje narod. Posle izgubljenog jezika nema naroda. Nestao je jezik, nestao je narod“ – citirao je Petrović srpskog vladara i istakao da je narod sačuvao jezik, pesme, kulturu i običaje, svoj identitet i vekovna ognjišta.
Tradicionalnu saborsku besedu izgovorio je patrijarh srpski Porfirije. On je poručio da je važno da srpski narod sačuva svoj jezik, jer kroz jezik čuva svoj identitet i državu. Ukazao je i da se srpski danas nalazi „na udaru onih sila koje nastoje da ga promene i izvitopere, da mu preseku dotok životodavnih sokova i da ga obezliče, jezik Vuka i Dositeja, Svetog Save, kralja Milutina, despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića, Andrića i Crnjanskog, temelj i kolevku, sadržaj i prostor, hram i dom nacionalnog identiteta“.
I crkva na braniku
– Nasilje nad jezikom koje gledamo i kome se suprotstavljamo danas tek je uvod u nasilje nad čovekom. Ukoliko pristanemo na ukidanje slobode u razvoju i spontanosti u procvatu jezika i iste zamenimo nametnutim promenama i pravilima učinili smo prvi korak u ukidanju slobode svakog čoveka da bude ono što jeste i da se razvija u pravcu u kome želi da ide. Sa zaprepašćenjem gledamo kako politički komesari jezičke revolucije šire svoju novu veru, svoj novogovor prividne korektnosti i lažne ravnopravnosti, nastojeći da živi jezik Vuka i Dositeja sabiju ili rastegnu u prokrustovske postelje svojih ideoloških i političkih ciljeva. Nadu uliva da ta nastojanja ne prolaze bez otpora, da se na sve strane naše zemlje podižu glasovi u odbranu jezika kao jednog od osnovnih ljudskih prava. Ta prava danas, kao i uvek do sada, zajedno sa institucijama od nacionalnog značaja, brojnim fakultetima i institutima, brani i braniće Crkva – poručio je u besedi patrijarh.
Završnoj svečanosti, na punom saborištu, prisustvovale su brojne zvanice, a među njima ministarka kulture Maja Gojković, izaslanica predsednika Srbije Aleksandra Vučića, predstavnici Vojske Srbije, MUP-a, sudstva, tužilaštva, državni sekretari u Ministarstvu odbrane i prosvete, SPC, delegacije gradova iz Srbije, Republike Srpske i Crne Gore i brojni drugi gosti, a bila je i supruga predsednika Srbije, Tamara Vučić, Vukova zemljakinja, rođena u Loznici.
Duboki koreni
Od 1933. godine saborski program se menjao i dopunjavao, ali su ciljevi ostali isti: očuvanje i prenošenje nasleđa na nove generacije.
– Koreni su suviše duboki, traju 90 godina da bi to uopšte moglo biti dovedeno u pitanje. To je ono osnovno da su buduće generacije svesne da će se taj naš kulturni identitet čuvati – rekla je Snežana Nešković Simić, direktorka lozničkog Centra za kulturu „Vuk Stefanović Karadžić“.
Zasluženo odlikovanje
Vukov sabor se praznuje od 17. septembra 1933, a organizatori su Centar za kulturu „Vuk Karadžić“ i Grad Loznica, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture. Povodom 90 godina postojanja, predsednik Srbije je na Dan državnosti, 15. februara, ovu manifestaciju odlikovao Sretenjskim ordenom drugog reda za naročite zasluge za Republiku Srbiju i njene građane u oblasti javnih i kulturnih delatnosti.
