NATO agresija na SRJ i priznavanje Kosova nije bio nikakav međunarodni presedan, već kriminalno otimanje dela teritorije jednoj suverenoj zemlji koje je u svakom smislu bilo nezakonito. Istovremeno, tom invazijom je ustanovljen model za sve buduće američke vojne operacije, a zapravo kolonizaciju država po svetu.
Ovo, u ekskluzivnom intervjuu za „Vesti“ tvrdi kanadski naučnik Mišel Čosudovski, profesor ekonomije na Univerzitetu u Otavi i direktor Centra za istraživanje globalizacije.
Čosudovski, nosilac Ordena Zlatne medalje za zasluge Srbije, nedavno je boravio u Beogradu gde je promovisao knjigu „Agresija SAD i NATO na Jugoslaviju“, a u razgovoru za naš list govorio je i o aktuelnoj energetskoj krizi, ratu u Ukrajini, ali i mogućem nuklearnom sukobu.
Zašto je NATO napao SRJ 1999. godine?
– Destrukciju Jugoslavije, uključujući i raspad na niz malih zemalja, Sjedinjene Američke Države, kao čelna država NATO, predvidele su još početkom 80-ih godina prošlog veka. Administracija na čelu sa Ronaldom Reganom je 1984. godine donela Direktivu 133 koja je postavila spoljnopolitički okvir za destabilizaciju jugoslovenskog modela tržišnog socijalizma i uspostavljanje američke sfere uticaja u Jugoistočnoj Evropi. Ovaj plan je imao nekoliko faza, a prva je započeta programima bankrotstva, odumiranja industrijskog sektora koji su smišljeni u kancelarijama Svetske banke. U januaru 1990. usledila je druga faza – „prekomponovanje“ Jugoslavije, a tu je ključnu ulogu odigrao MMF namećući kratke periode za otplatu dugova čime je veštački stvorena fiskalna kriza na relaciji centralnih federalnih vlasti u Beogradu i tadašnjih republika. Taj „šok tretman“ inicirao je najpre ekonomski, a zatim i vojni raspad države koji je završen invazijom na SRJ 24. marta 1999. Tada su, pod plaštom „spasavanja albanske manjine „, SAD i NATO na Kosovu najpre instalirale svoje vojne baze, zatim postavile poslušan režim, a mnogo važnije od toga, ustanovili su model za sve buduće vojne operacije, tačnije procese kolonizacija drugih država.
Kriminalna invazija
Zašto smatrate da je Kosovo kolonizovano?
– Zato što na to ukazuju sve činjenice. Nakon invazije, SAD i NATO su na Kosovu instalirali civilnu vladu koja je u najvećoj meri bila mafijaška. Za predsednika i premijera „izabrani“ su ljudi sa ozbiljnim kriminalnim dosijeima Interpola. Hašim Tači je bio jedan od najtraženijih kriminalaca sa pozamašnim dosijeom i kada je reč o trgovini drogom, ali i umešanosti u organizovani kriminal u Italiji. I te 1999. godine su to svi znali, kao što su još tada svi znali da je OVK povezana sa italijanskim organizovanim kriminalom, ali i da je ova paravojna formacija bila uključena u brojne ratne zločine i to ne samo protiv srpskog stanovništva, već i protiv svojih sunarodnika, Albanaca. O svemu tome su postojali čvrsti dokazi, dokumenta, a opet trebalo je 20 godina da se „sazna istina“. I Hašim Tači i drugi „lideri Kosova“ su izabrani zato što su se odlično uklapali u model „proksi lidera“ koje SAD stvaraju širom sveta zato što su kriminalci najpogodniji za prljave poslove u modelu neokolonijalnog procesa.
Mislite li da će Srbija uspeti da sačuva suverenitet na Kosovu?
– Ne mogu da odgovorim na to pitanje zato što nisam upoznat sa političkom situacijom unutar same Srbije. Ali, razumem da u Srbiji postoje moćne grupe koje su spremne da daju NATO šta god im zatraži. Naravno, to je neprihvatljivo. Ako Srbija želi da se suprotstavi SAD i NATO onda moraju da izgrade politički konsenzus. Mislim da ne postoji osnova za bilo kakve pregovore oko odstupanja od teritorijalnog suvereniteta Srbije. Srbija mora da pokrene ovo pitanje pred UN, kao i pred Međunarodnim krivičnim sudom. Potrebno je i da Albanci shvate da su oni najveće žrtve „humanitarne intervencije“ 1999. Pregledao sam detaljno sva dokumenta u kojima su naznačene sve mete bombardovanja NATO na prostoru Kosovu i iznenadio se brojem ciljeva na kojima je upotrebljena municija sa osiromašenim uranijumom. Posledice toga su danas vidljive u drastičnoj učestalosti obolevanja od raka, naročito dece. Zato je veoma važno da i Albanci shvate da vlada koja ih zastupa nije nužno vlada koja se zalaže za njihove interese i dobro, već suprotno.
Rat SAD i Rusije
Tvrdite da su SAD i NATO napali Ukrajinu na isti način kao 1999. SRJ. Ipak, činjenica je da je Rusija započela tu invaziju?
– Nije sukob u Ukrajini počeo 24. februara 2022, već 2014. godine kada su Amerikanci sponzorisali državni udar. Brojni su dokumenti koji dokazuju tu umešanost. Posledica tog državnog udara je, kao u slučaju Kosova ili Avganistana, da je na vlast došao režim koji je od samog početka imao sve nacističke elemente, a posebno u vojnom, bezbednosnom i obaveštajnom sektoru. Dakle, sukob u Ukrajini je bio još jedan rat koji je započela Amerika, ali ovog puta na istoku Evrope. Pritom, korišćen je istovetan scenario kao i u svim ranijim kolonijalnim ratovima koje su započeli. Amerikanci svoju umešanost pravdaju fabrikovanim lažima da pomažu demokratizaciju Ukrajine mada odlično znaju da taj režim od početka čini ozbiljne zločine, posebno u pokrajinama Donbas i Lugansk. U ovim oblastima je ubijeno više od 15.000 ljudi. SAD i NATO dakle ne zanima da spašava ukrajinski narod u tim, ugroženim oblastima, već su se odlučili da spasavaju vlast koju su postavili u Kijevu.
Slažete li se sa tvrdnjom da je rat u Ukrajini zapravo rat SAD i Rusije?
– SAD su kategorizovale četiri ključna neprijatelja: Kinu, Rusiju, Iran i Severnu Koreju. Brojna dokumenta, od kojih su sa mnogih skinute oznake poverljivosti, potvrđuju američke ratne planove protiv ove četiri države. Korporacija RAND je do sada sprovela više simulacija za potrebe američke vlade i to sa više vojnih opcija, uključujući i one u kojima bi se koristilo i nuklearno naoružanje. Jedan od vojnih scenarija je bio i rat u Ukrajini i ta simulacija je sprovedena mnogo pre faktičkih oružanih sukoba. Analizirajući istoriju američkog imperijalizma, posebno po okončanju Hladnog rata, jasno je da je to bila era brojnih vojnih intervencija i promena državnih režima u različitim delovima planete. Otuda i konflikt u Ukrajini treba posmatrati isključivo kroz prizmu činjenice da je Rusija intervenisala na svojoj zapadnoj granici i na teritoriji koja je pripadala nekadašnjem Sovjetskom Savezu na kojoj vekovima unazad žive Rusi. Kakav je drugačiji odgovor Rusije mogao da bude u situaciji kada je pogaženo obećanje SAD da se neće približavati ruskim granicama i kada su suočeni sa realnom pretnjom da u roku od sedam do deset minuta budu izloženi direktnom nuklearnom napadu?
Ali i Rusija danas otvoreno preti svojim nuklearnim arsenalom?
– Amerika je prva razmišljala o upotrebi nuklearnog oružja i prva ga je i upotrebila bombardujući Hirošimu i Nagasaki. Ali, mnogo bitnija je činjenica da planovi o nuklearnom napadu tadašnjeg Sovjetskog Saveza datiraju od 15. septembra 1945. godine, dakle u vreme kada su ove dve zemlje bile saveznice. Prema tom planu, 200 atomskih bombi je trebalo da gađa ukupno 66 gradova tadašnje SSSR. To je bio deo Menhetn projekta koji je razvijan tokom Drugog svetskog rata. Jako teško je objasniti da su SAD još tokom tog rat razmišljale o upotrebi nuklearnog oružja, ali ne protiv nacista, već protiv tadašnjih saveznika.
Kosovo nije presedan
Agresija na SRJ, a zatim i priznanje Kosova, Zapad naziva presedanom. Koje je Vaše mišljenje?
– Nije to bio nikakav međunarodni presedan, već kriminalno otimanje dela teritorije jednoj suverenoj zemlji koje je u svakom svom segmentu bilo nezakonito. To je bilo unilateralno kršenje međunarodnog prava koje je za rezultat imalo stvaranje mafijaške države. Ponavljam, agresija na SRJ bila je model za sve naredne vojne operacije SAD i NATO u svetu, počev od Avganistana pa nadalje. Sve su to bili nelegalni ratovi kriminalne prirode koji su rezultovali bezbrojnim civilnim žrtvama, a predstavljani kao „humanitarni“ ili „pravedni ratovi“ – izraz koji je upotrebio Ričard Falk u svom naučnom radu „Globalna pravda u 21. veku“. U Jugoslaviji je trebalo „spasiti“ albansku populaciju na Kosovu koju su napale srpske snage, na Avganistan je izvršena invazija zbog napada na Ameriku 9. septembra 2001. godine, a u Ukrajini se danas „štiti demokratija“.
Nuklearni rat
Koliko je svet danas daleko od atomskog rata? Najozbiljnija pretnja te vrste bila je Kubanska kriza 1962. godine?
– Te 1962. godine, i SAD i Sovjetski Savez su shvatili da bi upotreba nuklearnog oružja dovela do onog što se u periodu Hladnog rata opisivalo kao „brza međusobna destrukcija“. Ta doktrina nije u planu Amerike od 2001. kada su kroz koncept „revizije nuklearnog položaja“ usvojili doktrinu „preventivnog nuklearnog rata“. Na ovaj način, SAD potencijalni nuklearni rat opravdavaju sastavnim delom svoje odbrambene strategije. Brojne su izjave američkih zvaničnika koji su to otvoreno govorili, poput Hilari Klinton koja je izjavila da je „upotreba nuklearnog oružja na stolu Pentagona kao oblik samoodbrane“. Rezultat te doktrine je proizvodnja nove generacije taktičkog nuklearnog oružja poznatijeg i kao „mini-atomske bombe“.
Energetski kolaps
Posledica rata u Ukrajini je i energetska kriza svetskih razmera?
– Rusija sigurno nije proizvela energetsku krizu, posebno ne deo koji se reflektuje na Evropsku uniju. Upravo su sugestije Vašingtona svojim kolegama u Briselu izazvale kolaps u izvozu ruskog gasa u EU, a posebno na projektu Severni tok, koji je bio i predmet sabotaže i to isključivo po nalogu SAD. To je urađeno isključivo zbog finansijskih interesa Amerike da u Evropi izazove energetsku krizu koja već proizvodi razne i ekonomske, ali i društvene posledice i to isključivo po stanovništvo EU. U ovom trenutku, za taj događaj, članice EU krive Rusiju, kao što je krive i za ekonomsku krizu, mada svaka objektivna analiza lako dokazuje da je inicijator svega Amerika.
Ekonomska kriza ogromnih razmera
Jedan ste od retkih svetskih ekonomista koji tvrdi i da je ekonomska kriza počela mnogo pre rata u Ukrajini?
– Svetska ekonomska kriza nije počela februara 2022. godine, već u januaru 2020. i najvećim delom je izazvana lokdaunom usled pandemije. Podsetiću da je 11. marta te 2020. čak 193 članica UN podržalo i otpuštanje i zamrzavanje radnih mesta. Radnicima je bilo zabranjeno da napuštaju domove i odlaze na posao, a ta ograničenja nisu se ticala samo proizvodnih delatnosti, već i obrazovanja, zdravstva, kulture… Sve to je doprinelo paralizi normalnog života, a moji studenti još na prvoj godini fakulteta uče da kada ograničite broj radnih mesta ili otpuštate radnu snagu dolazi do ekonomskog i društvenog kolapsa. Dakle, korona kriza, posebno rešenja kako da se pandemija suzbije, bili su ključni razlog za svetsku krizu koja se februara ove godine samo nastavila. Rat u Ukrajini je proizveo dodatnu energetsku krizu na globalnom nivou, ali ne kao rezultat tog sukoba, već sankcija, restrikcija i poskupljenja energenata. I to je bio proces političkih manipulacija, ono što se najtačnije može definisati kao „proces ekonomskog ratovanja“.
Plašim se da smo suočeni sa mnogo gorom ekonomskom krizom i od one iz 1929, ali i svih ekonomskih kriza sa kojima se čovečanstvo suočavalo u bližoj i daljoj prošlosti. Ta kriza je takođe povezana i sa dužničkom krizom, koja će tek doći na „dnevni red“. Nivo državnog duga većine zemalja prešao je sve granice, a uslediće i reakcija poverilaca. Ne mislim na sudbinu malih i srednjih preduzeća, već na velike koorporacije poput avio kompanija koje su ili pred bankrotom ili već propale.
