General Ljubiša Diković, nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske Srbije, u razgovoru za „Vesti“ ističe da Srbija ne zvecka oružjem, niti se utrkuje u naoružanju, ali je dovoljno osposobljena i opremljena da odgovori svakom bezbednosnom izazovu.
Mnogi tvrde da Srbija prednjači u regionalnoj trci u naoružavanju?
– Ne znam kad je to Srbija zveckala oružjem ili se „trkala“ sa nekom državom u nabavci tehnike ili vojne opreme. Snaga svake države se određuje ne samo kroz njenu ekonomsku, već i vojnu moć. Te dve komponente je gotovo nemoguće razdvojiti. Otuda Srbija nema nameru da se s bilo kim utrkuje u naoružavanju već to čini isključivo u sopstvenom interesu, a to je zaštita sopstvene teritorije i naroda. Morate znati da je za svaku ozbiljnu državu od ključnog značaja predviđanje događaja i priprema adekvatnih odgovora. Nikad i nigde se na silu nije moglo odgovarati „gandijevski“. Dakle, jake oružane snage su ključan faktor odvraćanja za svaku državu, pa tako i našu.
Da li su i učestale vojne vežbe jasna poruka da se Srbija neće „gandijevski braniti“? S druge strane, čini se da se na ovim vežbama „proigravaju“ mnogi ratni scenariji poput „oslobađanja zauzetog dela teritorije“?
– Vojne vežbe pre svega imaju za cilj proveru osposobljenosti vojske za njenu osnovnu funkciju. Na njima se najbolje može oceniti osposobljenog i koordinacija celog sistema. Svi segmenti vežbe se zato ocenjuju i analiziraju i na osnovu toga se otklanjaju eventualni propusti. Takođe, vojne vežbe su važne kako bi građani naše zemlje videli osposobljenost svoje vojske, shvatili da ulaganje u Vojsku Srbije nije bacanje para, već garancija zaštite od svake moguće spoljne opasnosti. Ali takođe je istina i da svaka vojna vežba nosi i neku vrstu poruke, uključujući i različite „scenarije“ uigravanja jedinica.
Službovali ste u Sarajevu kada je počeo rat 1992. Čini se da se danas u Bosni „kuva“ kao tada?
– Situacija u BiH jeste složena i tamo definitivno ne rade svi u interesu mira. Ali uveren sam i da su svi narodi u BiH svesni da sukobi nikome dobra nisu doneli, kao što nisu devedesetih. Zato je rešenje u poštovanju Dejtonskog mirovnog sporazuma. Svako drugo rešenje bi proizvelo nezadovoljstvo konstitutivnih naroda.
Kako opisujete situaciju na Kosovu?
– I situacija u južnoj srpskoj pokrajini se može oceniti kao složena. Iz bezbednosnog ugla reč je o stanju zamrznutog konflikta u kome uvek može doći do određenih bezbednosnih problema. Ipak, iskreno se nadam da su ratovi na ovim prostorima završeni i prevaziđeni. Pregovori jesu mukotrpni, iziskuju i puno vremena i odricanja, zahtevaju kompromise, ali su jedino ispravno rešenje.
Čini se da prištinska administracija ne misli tako, jer se tzv. Vojska Kosova sve više naoružava?
– Oni se praktično naoružavaju od trenutka kada su snage bezbednosti Srbije i SRJ izašle sa prostora Kosova. Od tada se radi na formiranju kosovskih oružanih snaga i na njihovom obučavanju i opremanju. To rade timovi NATO i to je opšte poznato, mada oni uporno negiraju. Ali to čine i dan-danas. Nisam siguran da je to u interesu bezbednosti, a sasvim je jasno da nije u funkciji očuvanja mira. Nažalost, Srbija ne može na to da utiče, ali zato može da jača svoju borbenu sposobnost kako bi, u slučaju potrebne, mogla adekvatno da odgovori.
Da li pretpostavljate takav ishod?
– Ne. Naša politika ne ide u pravcu ratnih rešenja ili sukoba, već upravo suprotno, u pravcu postizanja dogovora. Ali u slučaju da druga strana ne želi da se problemi rešavaju mirnim putem tada morate da imate spreman odgovor i za takvu opciju. Zato je Srbiji potrebna jaka vojska. To će biti nužna realnost još godinama i tu ne mislim samo na situaciju na Kosovu. Bez obzira na to što mnogi u našem okruženju pričaju kako rade isključivo u funkciji mira, takođe vidimo i da se naoružavaju.
Jedna od tih država je Hrvatska koja nabavlja nove lovačke avione?
– Tako je. Pritom je Hrvatska članica NATO i opet se naoružava. Ali nije i jedina država koja to čini. Otuda ni Srbija ne sme da se uspava. Bez obzira na to koliko sam uveren da su ratovi i sukobi za nama i da će se problemi rešavati mirnim putem, Srbija mora da ima oružane snage koje mogu da odgovore svakom potencijalnom izazovu.
Razvoj namenske industrije
Kako ste zadovoljni razvojem Vojske Srbije, ako se setimo da su, ne tako davno, tenkovi prodavani u staro gvožđe?
– Mnogi koji su radili u sistemu odbrane bili su svedoci takvih državnih odluka da se vojska brojčano smanjuje ili da se tenkovi prodaju za po 8.000-9.000 dolara. U tim procenama su činjene greške, ali to je bilo takvo vreme. Veoma je važno da iz svega izvučemo pouke i da se posvetimo planiranju razvoja vojske, oslanjajući se pre svega na sopstvene kapacitete. Bio sam svedok kada je predsednik Vučić naložio da se za potrebe naših specijalnih jedinica nabavi najsavremenije naoružanje, a posebno puške. Generalštab je analizirao koje bi jurišne puške bile najbolje i složili smo se da budu proizvođača Hekler i Koh. Međutim, kada smo odlučili da ih kupimo Nemci nisu hteli da nam prodaju. Dakle, ako nemate izgrađene sopstvene kapacitete lako možete ući u problem. E, zbog toga je važno razvijati namensku industriju.
Čini se da nikad nije bilo više novih proizvoda namenske industrije?
– Hvala Bogu mi imamo dovoljno intelektualne snage i danas se dosta ulaže, pa je napredak vidljiv i to me raduje. Na nedavnoj vežbi na Pešteru videli smo borbena sredstva koja su i te kako efikasna i pritom su, rame uz rame sa najsavremenijim u svetu. Naša namenska industrija ima tradiciju i dobro je što se dosta proizvoda uvodi u naoružanje Vojske Srbije, ali i izvozi.
Modernizacija
Već tri godine ste penzioner. Pratite li i dalje stanje u Vojsci?
– Naravno. Pomno pratim sve i raduju me uspesi. Aktuelno stanje u Vojsci Srbije je dobro i ona se svakim danom sve više razvija, posebno kad je reč o savremenim tipovima naoružanja i opreme. Nekad su neka oružja bila funkcionalna i po 30 godina, a danas su prevaziđena već posle desetak, jer se pojavilo nešto bolje, savremenije. Naravno, ne može Srbija da nabavi sve, ali zato možemo u skladu sa ekonomskim mogućnostima da pratimo trendove i prilagodimo sredstva našim uslovima i potrebama.
