Među spoljnopolitičkim prioritetima nove američke administracije je i Zapadni Balkan, rečeno je u telefonskom razgovoru predsednika SAD Džozefa Bajdena i nemačke kancelarke Angele Merkel.
I upravo iz ove dve države biće najveći pritisci na Srbiju zbog Kosova i Metohije, kaže Slobodan Erić, u autorskom tekstu objavljenom u Geopolitici.
Promena vlasti u Vašingtonu izazvala je zabrinutost u Srbiji da će na Balkanu ponovo biti glavna meta američke imperijalne politike. Iako su priželjkivali, Srbima se neće ispuniti želja da budu na margini i periferiji interesa američke spoljne politike. I Vašington i Brisel tražiće od Srbije da sa Kosovom potpiše pravnoobavezujući „Sporazum o normalizaciji“, čija je suština da Srbija defakto i dejure prizna nezavisno Kosovo kao samostalnu i suverenu državu.
Nema razloga za strah
Razloga za zabrinutost ima, ali ne i za strah. Vreme je da Srbija počne da vodi jednu proaktivniju spoljnu politiku povodom Kosova.
Srbija najpre treba da insistira da se pitanje Kosova i Metohije vrati u Savet bezbednosti UN, gde Srbija ima dva pouzdana partnera i saveznika – Rusiju i Kinu. Vreme je da Srbija počne da napušta pregovarački proces koje vodi EU jer su dosadašnji efekti posredovanja Brisela apsolutno štetni po naše nacionalne i državne interese.
Povlačenje iz razgovora sa Briselom ne bi trebalo da vodi smanjivanju diplomatskih aktivnosti Srbije, već naprotiv, njihovom intenziviranju kroz bilateralne razgovore sa zvaničnicima pojedinih evropskih država. Između zemalja članica i političkog establišmenta u Briselu, koji ih formalno predstavlja, ipak postoje razlike, ne samo interesne nego i ideološke prirode.
Sergej Mihev, ruski analitičar, rekao je svojevremeno u intervjuu Geopolitici da je nakon pobede Trampa na američkim izborima 2016, da su Brisel i EU postali „centar ideološkog globalizma“. Problem je što je najveći zagovornik nezavisnog Kosova istovremeno i najmoćnija članica EU – Nemačka – iako se iz Berlina neće tako javno čuti ovakav zaključak.
Izlaskom iz EU Velika Britanija će početi sve više da revitalizuje svoju tradicionalnu spoljnu politiku ravnoteže snaga prema Evropi. Ta politika, u praksi, pored ostalog, znači i obuzdavanje Nemačke, tako da deo naših diplomatskih napora treba da bude usmeren i ka Londonu.
Pariz, koji sa Berlinom čini osovinu EU, treba da bude takođe adresa Srbiji za traženje podrške o Kosovu, a ulogu Francuske, nekadašnjeg istorijskog saveznika kao mogućeg partnera i u budućnosti, po raznim pitanjima, ne treba isključiti.
Kada je turski premijer Erdogan, sanjajući svoje imperijalne snove, krenuo da žestoko vojno provocira Grčku, jedina zemlja koja je odlučno stala u zaštitu Atine bila je Francuska. Francuska je poslala svoje ratne avione i brodove Ratne mornarice u Istočni Mediteran, a grčki premijer Micotakis je, zahvalivši se Parizu na tome, dodao „da Grčka i Francuska slede novi okvir strateške odbrane“.
Srbija ima prijatelje i u EU
Pored Španije, koja je pokazala istrajnost u odluci da ne prizna Kosovo, zbog čega reči zahvalnosti treba odaslati u Madrid, Srbija može računati i na razumevanje Italije. Pored pravoslavnih zemalja Grčke i Rumunije, koje nisu priznale Kosovo, i Mađarske, sa kojom Srbija ima dobre odnose, naša zemlja za pomoć oko KiM treba da se obrati našim slovenskim rođacima, Slovačkoj, Češkoj i Poljskoj, i da zakuca na poluotvorena vrata.
Naravno, najznačajniji saveznik u odbrani Kosova je Rusija.
Posebna uloga Rusije u svetu
Danas se Rusiji pruža obaveza koja je i istovremeno i njena velika diplomatska i svaka druga šansa da na spoljnom planu, pored odbrane multipolarnog sveta, poveća svoj ugled i moralni kapacitet u svetu tako što će stati u odbranu i zaštitu onih prava i sloboda koje je, pored ostalih, gradila i zapadna civilizacija, a koju savremeni Zapad sve više napušta i potkopava – znači sva ona verska, politička i socijalno-ekonomska prava, pravo svojine, a pre svega pravo na slobodu govora, udruživanja i kretanja.
Odbranom prava Srbije na Kosovo, Ruska Federacija brani međunarodno pravo, teritorijalni integritet jedne bratske i prijateljske zemlje i osnove jedne hrišćanske civilizacije, kojoj i ona sama pripada, i koja nema alternativu.
