Zoran Pavlović je došao u Australiju 1989, sa namerom da se vrati u Srbiju za par godina. Međutim, usledio je rat u bivšoj Jugoslaviji i sve se promenilo.
Ipak je uspeo da se vrati u otadžbinu 2018, pa se nedavno ponovo obreo na Petom kontinentu.
S našim zemljakom imamo puno razloga za razgovor, a posebno zbog odlaska i ponovnog povratka u Australiju.
– Završio sam mašinski fakultetu u Beogradu. Zatim sam radio u Valjevu kao šef voznog parka. Ali, želeo sam da krenem malo u svet i sticajem okolnosti došao u Australiju. Bila mi je namera da se vratim nakon par godina. A, onda se sve sve promenilo. Počeo je rat, a ovde sam se oženio i dobio ćerkicu. U početku nije bilo lako. Nisam znao engleski, ali moralo je da se radi. Počeo sam na građevini, a posle rada sam odlazio na kurseve engleskog. Zaposlio sam se u Vestbasu kao mehaničar, ali sam vozio i autobus. Nakon toga sam kupio kamion i odlučio da radim za sebe.
Pre četiri godine ste se vratili za Srbiju?
– Da vratio sam se, i sve do sada sam bio tamo. Sticajem okolnosti mnogo toga se promenilo, i tamo, i u mom životu. Naime, u Srbiji ne mogu da dobijem penziju, jer sam radni vek proveo ovde. Zato se nadam da ću uskoro dobiti australijsku penziju. Čim dobijem penziju vraćam se nazad! Tamo sam kupio imanje i oženio sam se. Veoma sam sre
an što sam se oženio i nisam sam. A ljudi su me prihvatili kao da sam s njima odrastao.
Kako je izgledao vaš život u Srbiji tokom tih godina?
– Brzo sam se prilagodio. Ljudi su ostali isti, ali je velika razlika između bogatih i siromašnih. Mladi, obrazovani ljudi koje je država školovala masovno napuštaju zemlju. To je velika šteta, jer najverovatnije se neće vratiti, a ako se i vrate, njihovi potomci će ostati u drugim zemljama. Pored iseljavanja i natalitet u Srbiji se smanjuje. Svakako da nema nigde lepšeg života za nas nego u našoj zemlji. Međutim, malo ko se brine da mladima obezbedi poslove. Problem je posao i novac.
Ponovo ste u Australiji i ostaćete još neko vreme. Šta vas je sačekalo kada ste stigli?
– Morao sam ponovo da polažem vozački, da tražim zdravstvenu (medicare) kartu, kao i bankovni račun i karticu. A ovo za vozački nije mi baš prijalo.
Šta biste preporučili našim ljudima koji bi želeli da se vrate u otadžbinu?
– Ima mogo naših ljudi koji bi voleli da se vrate. Većina ih ima familiju ovde i to je razlog zašto se ne vraćaju. Želim da kažem da je život u Srbiji raj za australijske penzionere. I ne samo za australijske, nego i za naše penzionere iz drugih država, pa i za strance. Mnogi strani penzioneri dolaze u Srbiju, kupuju imanja oko gradova, i spokojno i lepo žive. Eto ja sam kupio u okolini Šapca, seosko imanje za petnaest hiljada evra. Imam dosta životinja i malo bašte. Srbija je raj na zemlji. Samci mogu tamo da nađu ženu i da se reše samoće.
Da li ste imali problema oko dobijanja srpskih dokumenata?
– Nisam. U Srbiji može da se dobije državljanstvo i zdravstvena knjižica, pasoš i lična karta. Sve sam obezbedio za prilično kratko vreme. Osim toga, u Srbiji se bolnice i doktori ne plaćaju. Apelujem na penzionere da se vrate.
Da li ste imali problema kod transfera novca kad ste kupovali i obnavljali imanje?
– Nikakvih. Pare mogu bez problema da se prebace u Srbiju. Postoje bankomati i u Srbiji kao i u Australiji, i može da se podigne novac. Problem je samo ako nemate para.
U Srbiji rado čitamo o Australiji
– “Vesti“ izlaze i u Srbiji, a svi mi koji smo se vratili u domovinu želimo da pročitamo i informacije iz Australije. Lepo je da čujemo da se izgradnja naše crkve u Liverpulu privodi kraju, da se Srpski centar proširuje, da je SNO renovirana i druge dobre vesti. Sve nas to interesuje. I ne samo nas, nego i ostale. Dosta ima vesti iz Nemačke, Švajcarske i drugih evropskih država. Molimo za više vesti iz Australije – veselo će Pavlović.
