Daleko od Novog Pazra i Raške, u zabitom selu Bekova na Goliji, do koga se, uz mnogo muke, stiže lošim makadamskim putem, a zimi samo pešice, traktorom ili zapregom, sa svojim teško bolesnim roditeljima Milanom i Radmilom, živi i jedva opstaje dvadesetogodišnji Miloš Pavlović, pametan, dobar i vredan mladić koji, uprkos ogromnom trudu i napornom radu, ne može da prehrani i leči svoje roditelje i izvuče se iz teškog siromaštva i bede.
Stari i bolesni
– Da posetimo Miloša i njegove roditelje i apelujemo na dobre ljude da im pomognu pozvali su nas preostali meštani Bekove, nekada ih je bilo tridesetak, a sada samo sedmoro, svi su stari i bolesni, samo je Miloš još u punoj snazi.
I mi smo svojevremeno napustili Bekovu i Goliju i bolji život potražili u okolini Beograda, ja sam tada bio mali, na žalost, moji roditelji se nisu snašli, a potom su se teško razboleli, otac je imao dve operacije na srcu, maja se suočava sa nizom bolesti, nemoćni su, nisu mogli da prežive od 25.000 dinara penzije(200 evra), pa su odlučili da se vrate u rodno selo i pokušaju da ožive oronulu kuću i zapušteno planinsko imanje, ni u tome nisu uspeli – priča Miloš i ističe da je, čim je malo ojačao, sve palo na njegova pleća.
Za dva kauča
– Dugo sam utovarao drva i radio najteže poslove(kad ih ima) da bih kupio sedam ovaca, uz nekoliko kokošaka to nam je svo bogatstvo, da njih nije bili bi gladni – priča ovaj skromni mladić i snebivajući se ističe da sada, nadničeći, pokušava da sakupi novac za novi šporet „smederevac“, a da da mu je druga želja da nekako kupi kravu. Mašta i o popravci kuće, nabavci jednog ili dva kauča i stvaranju bar najskromnijih uslova za život.
– Teško je ovde i u ovakvim uslovima sakupiti i 100-200 evra, taman nešto uštedim, a roditeljima zatreba neki skupi lek, samo za tablete mesečno im je potrebno bar 100 evra što je polovina njihove penzije. Nemamo vodu u kući, donosimo je na rukama sa udaljenog izvora, kupamo se i peremo u starom metalnom koritu, ne znam još koliko ćemo ovako izdržati, ovo nije život, ovo je patnja, šta smo bogu zgrešili da se ceo svoj život patimo – pita se Miloš i naglašava da bi mogao da ode iz Bekove i nađe negde posao, potrebni su svuda dobri radnici, ali ne može da u zabitom selu, bez igde ičega, ostavi bolesne roditelje, nemoguće je, pogotovu zimi kada su putevi zavejani, i dugo putovanje do Novog Pazara i Raške.
– Ako bi nam neko kupio željeni šporet, mnogo bi nam pomogao, kravi bi se najviše obradovali, kad imaš kravu i mleka ne možeš da budeš gladan, mislim da bi to bila prekretnica u našem životu. Do sada ni od koga nismo tražili pomoć, niti u u ovom bespuću imamo od koga da je tražimo, mislili smo da će nas bog pogledati i da ćemo se sami izvući iz teške situacije – dodaje ovaj mladi i siromašni gorštak sa Golije.
Nada u bolje sutra
Nažalost, tonemo sve dublje, pošto će priča o našem preteškom životu ići „u ceo svet“, nadamo se da će nam pomoći neko iz dijaspore, čuli smo da svuda ima dobrih ljudi spremnih da pomognu, valjda će i nas sunce ogrejati – priča Miloš.
Muka i beda
Nakon povratka iz Bekove odmah smo pozvali poznatog novopazarskog humanitarca Hida Muratovića i zamolili ga da, čim bude u mogućnosti, i on pođe u ovo zabito golijsko selo, „snimi situaciju“ i pokuša da pomogne Milošu i njegovim roditeljima, ali i pozove poštovaoce njegove humanitarne organizacije „Ljudske sudbine“ i sve dobrotvore u dijaspori da i oni pomognu porodici Petrović. Ne sumnjamo da će veliki dobrotvor vrlo brzo otići na Goliju i da će već pri prvom susretu bar malo obradovati Miloša, Milana i Dragicu koji, na žalost, nisu čuli za njega i njegov rad, jer u svom sobičku gde svi spavaju zajedno nemaju televizor, ni radio, a novine nisu imali u rukama godinama.
