Kada je na samom izmaku 19. veka trgovac Milan Stanišić u Somboru otvorio radnju za prodaju predmeta od stakla i porcelana, verovatno nije ni sanjao da je udario temelje najstarijem ateljeu za izradu vitraža na Balkanu.
Zahvaljujući poznanstvu sa dva majstora, jednim Čehom i jednim Nemcem, Milan Stanišić ovladava svim tajnama izrade vitraža i 1908. osniva firmu "Milan Stanišić i sinovi", a nešto kasnije i "Prvi jugoslovenski atelje za umetničku stakloslikariju i mozaik".
Tridesetih godina prošlog veka sva stečena znanja i iskustvo prenosi na svog sina Stevana. Tako su nastala vredna dela koja krase hramove svih religija, ambasade, hotele i druga zdanja širom sveta, ali i lepa porodična tradicija.
Danas, 113 godina kasnije, plodan stvaralački opus ove ugledne somborske porodice obogaćuju dela Milana i Stevana, unuka i praunuka junaka s početka naše priče. To je još jedna tradicija ove porodice da muška deca dobijaju dedino ime pa se tako Milan i Stevan stalno smenjuju.
Radnik s buktinjom
Socijalističke novine pisale su pedesetih godina prošlog veka o jedinom majstoru vitraža u celoj Jugoslaviji Stevanu Stanišiću, i dičile se narudžbinom slike turskog predsednika Kemala Ataturka za međunarodni sajam u Smirni i nizom "velikih stakloslikarija za novu zgradu opere u Carigradu".
Vitraž maršala Tita sa radnicima završio je, takođe, u Smirni, u paviljonu jednog beogradskog građevinskog preduzeća. U to doba je čak i ministarstvo elektroprivrede žudilo za umetnošću, pa je vitraž radnika sa buktinjom završio u zgradi ministarstva.
U periodu obnove i nove revolucionarne umetnosti Stevan je postao prvi umetnik koji je radio socrealističke vitraže. Inače, Sombor je tad bio čuven po svojim zanatlijama-umetnicima, pa su ga zvali Mali Grac.
Na vitražu "Jugoslovenska simfonija", posvećenom narodima i narodnostima, u beogradskom hotelu "Metropol" Stevan je radio čak šest meseci. Vitraž je bio visok osam i širok pet metara, a imao je 35 delova.
Prst sudbine
U lepo uređenom ateljeu smeštenom u porodičnoj kući, Milan Stanišić (68) sa smeškom priča o svom vatrenom krštenju u svetu vitraža.
– Moj deda Milan je učio od starih majstora, a otac Stevan se usavršavao u Čehoslovačkoj, Nemačkoj i Italiji. I pored toga što sam uz oca pronikao u sve tajne zanata, želeo sam da studiram prava. Sve je bilo spremno, ali je sudbina umešala prste.
Bila je zima, veliki sneg, moj otac je bio na salašu, okliznuo se i slomio nogu. Nije bilo drugog rešenja nego da ja preuzmem brigu o ateljeu. I to nije sve. Baš u to vreme stigla je porudžbina za Titovu rezidenciju u Beogradu. Za mladog čoveka to je bio veliki ispit. Otac me je ohrabrio i posao smo prihvatili.
Predsednik Tito je redovno nadgledao radove. Posebno se zainteresovao za mladog Stanišića. Kada je čuo da je iz Sombora, upitao je da li je njegov otac Stevan radio vitraže na zgradi Prezidijuma u Beogradu. Na potvrdan odgovor uzvratio je da, ako sin bude upola kao otac, nema razloga za brigu.
Sačuvali vukovarskog svetog NikoluLjudski nemar i česti ratovi na ovim prostorima učinili su da pored izrade novih vitraža treba obnoviti i one stare, zapuštene ili uništene. – Sve ono što su deda i otac gradili, moj sin i ja danas obnavljamo. Tako smo zahvaljujući originalnoj skici svetog Nikole iz 1937. godine, koju čuvamo, dobili posao na obnovi istoimene pravoslavne crkve u Vukovaru. Tu su još i crkve u Sarajevu, katedrala u Osijeku i mnogim drugim gradovima naše nekadašnje domovine – priča Milan. |
Danas je Milan član Američkog udruženja vitražista i Udruženja primenjenih umetnika Mađarske.
Poslovi su sustizali jedan drugog. To je podrazumevalo saradnju sa čuvenim slikarima kao što su Milan Konjović, Peđa Milosavljević, Slobodan Sotirov… Naravno, i putovanja s kraja na kraj sveta postala su svakodnevica, jer postavljanje vitraža zahteva prisustvo majstora.
Sveci na 26 prozoraOvih dana konačno je priveden kraju petogodišnji rad na izradi vitraža u vizantijskom stilu za hram Sabora Srba svetitelja u Štutgartu. Urađeno je 26 prozora sa likovima svetitelja, što je do sada najveći broj u jednom pravoslavnom hramu. Najvrednije od svega je da su ovaj projekat finansirali vernici svojim prilozima. |
Vođen profesionalnom radoznalošću i nemirnim duhom Milan devedesetih godina odlazi u Budimpeštu. Kako nije poznavao nikoga, odlučio je da da oglas u novinama i vidi šta će se desiti. Posle nekoliko dana poziv je stigao. Tako je dobio posao u luksuznom hotelu "Gelert", koji danas krasi vitraž od 150 metara kvadratnih, inspirisan poemom "Čudnovata košuta" mađarskog pesnika Janoša Aranjija.
Njegovi vitraži nalaze se i na zgradi Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu, Sabornoj crkvi u Sremskim Karlovcima, Karlovačkoj gimnaziji. Ako bi morao da bira, njemu najdraži nalazi se u vili "Viktorija" u Subotici.
Rokfelerova garancija
Tehnika izrade vitraža koja je stara stotinama godina do danas se nije mnogo promenila. I dalje se sve radi ručno, a u celom poslu koriste se samo dve alatke, mašina za izvlačenje olova i lemilica. Radi se sa najfinijim uvoznim duvanim staklom i olovnim profilima. Staklo se boji, a potom peče na 800 stepeni.
Umetnički direktor ateljea Stevan (44), za razliku od svog oca, nije imao dilemu čime će se baviti u životu. Studirao je istoriju umetnosti, a usavršavao se u Americi.
Član je Američkog udruženja za vitraž. I u Stevanov odlazak preko okeana sudbina je umešala prste.
Zahvaljujući porodičnim vezama on je dobio vizu, ali je za ostanak u ovoj zemlji bila potrebna čvrsta garancija.
Njegovi američki prijatelji su se pobrinuli da taj garant bude lično tadašnji guverner Zapadne Virdžinije Džej Rokfeler.
Stevan je pre 14 godina osnovao američku "filijalu" Ateljea "Stanišić" u Hantingtonu, Zapadna Virdžinija, a posle je preselio u Vašington. Danas atelje radi u Restonu, predgrađu Vašingtona.
Njegov otac u šali kaže da su tako podelili polje delovanja na istok i zapad.
– Potreba za osnivanjem firme u Americi proistekla je iz insistiranja klijenata da se svi vitraži izrađuju na tlu SAD, a i zbog velike udaljenosti bilo je gotovo nemoguće organizovati transport.
Iako je Amerika njegov teren, Stevan sa posebnim oduševljenjem priča o postavljanju vitraža u monumentalnom kongresnom centru na Volgi u kome je održan samit lidera EU i tadašnjeg predsednika Rusije Vladimira Putina.
– Kada smo pre tri godine dobili zahtev investitora iz Rusije da za kongresnu salu uradimo vitražni plafon, u prvi mah nisam znao ni kako se stiže tamo. Rok je bio kratak pa smo sve detalje i nacrte razmenjivali putem interneta. Sve je proteklo u najboljem redu, a mom radu priznanje je odao i Vladimir Putin.
Bilo bi nepravedno zaobići ženske članove ove vredne umetničke porodice. Milanova sestra Nada je uradila mnoga idejna rešenja za vitraže, a ćerka Aleksandra je vodila atelje kada su otac i brat bili odsutni. Ipak najveće nade Milan polaže u svog 18-godišnjeg unuka imenjaka Milana, koji već uveliko pomaže dedi i ocu.
Njihova umetnost osvojila je celu planetu od Japana do Amerike, a vitražima su ukrasili i dva luksuzna brazilska broda, pa i dan-danas neometano krstare svetskim okeanima.
Diktat za Zvonka BogdanaIako veliki zaljubljenik u posao kojim se njegova porodica decenijama bavi, Milan Stanišić ima još dve ljubavi. To su ribolov i konji. Sa ponosom ističe da je 1987. bio pobednik Jugoslovenskog kasačkog derbija. Svoju ljubav prema konjima uspeo je da prenese i na svog druga iz školske klupe čuvenog pevača Zvonka Bogdana kome je kupio prvog konja po imenu Diktat. |
