U toku prikrivanja stvarnih motiva za pokretanje NATO rata protiv SR Jugoslavije, zaobilaženi su službeni obaveštajni dokumenti koje je u posedu imala nemačka vlada o situaciji na Kosovu.
Ovi dokumenti, kao i oni šefa posmatračke misije Evropske zajednice na Kosovu, nemačkog ambasadora Ditmara Hartviga, potvrđivali su da nema „etničkog čišćenja“ na Kosovu u mesecima pre agresije. Postavlja se opravdano pitanje – zašto se lagalo sa najvišeg nivoa? Na primer, nemački ministar Joška Fišer, pravdajući NATO intervenciju stavljao je „humanitarnu katastrofu“ u prvi plan, bez obzira na službene izveštaje. Navedimo nekoliko:
„Čak i na Kosovu, ne mogu se potvrditi eksplicitni progoni etničkih Albanaca. Istočno Kosovo još uvek nije obuhvaćeno oružanim sukobima. Što se tiče javnog života u gradovima kao što su Priština, Uroševac, Gnjilane i dr, u toku celog perioda konflikta, nastavili su da žive normalnim životom. Akcije snaga bezbednosti nisu bile uperene protiv kosovskih Albanaca kao definisane etničke grupe, već protiv vojnih protivnika OVK i njihovih pretpostavljenih podržavalaca“. Ili „posle sporazuma sa srpskim rukovodstvom krajem 1998. bezbednosna situacija i uslovi života albanske populacije su se vidno popravili.
Roland Kit, direktor ispostave Verifikacione misije OEBS na Kosovu, koji je tamo boravio do 20. marta 1999, izveštavao je da je najveći uzročnik nasilja na Kosovu OVK.
Po mom dolasku (na Kosovo) rat je evoluirao u sukob srednjeg intenziteta, zasede, prekidanje kritično važnih komunikacija, kidnapovanje pripadnika snaga sigurnosti od strane OVK. To je izazvalo značajno povećanje gubitaka na strani državnih snaga i odgovor tih snaga. Tokom marta, teror i kontra-terorističke akcije. Početkom marta ovaj teror i antiterorističke akcije operacije su dovele do toga da stanovnici mnoga sela napuštaju i odlaze u druga sela, gradove ili brda da se sklone.
Situacija je bila kristalno jasna da provokacije OVK, kojima sam lično bio svedok, zasede izazvale žrtve i gubitke. To je bilo čisto i jasno kršenje prethodnog sporazuma iz oktobra i rezolucije OUN 1199. Ja nisam bio svedok niti sam imao ijednog saznanja o tzv. etničkom čišćenju, a sigurno ni događaja „genocidne politike“ dok sam ja bio sa Verifikacionom misijom koja je evakuisana 20. marta.
NATO bombardovanje od 24. marta 1999. godine je očito rezultiralo uzurpiranju ljudskih prava i značajnom humanitarnom katastrofom i nekih 600.000 kosovskih Albanaca koji su napustili provinciju ili bili proterani. Ovo se, kakogod, nije dogodilo pre 20. marta, tako, ja bih pripisao humanitarnu katastrofu direktno ili indirektno NATO vazdušnom bombardovanju i rezultatima antiterorističke kampanje.
Ova zapažanja potpuno se podudaraju sa operativnom građom brigada i samog štaba Prištinskog korpusa i Treće armije za period od kraja 1998. do marta 1999.
