Srpsko plavo zlato, šljiva i njen najpoznatiji proizvod – šljivovica i zvanično su na Reprezentativnoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva!
Ovo je odlučeno na 17. zasedanju Uneskovog Međuvladinog komiteta za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa koji se održava u Maroku od 30. novembra do 3. decembra.
Srpska šljivovica je upisana pod oznakom „Društvene prakse i znanja u vezi s pripremom i upotrebom tradicionalnog pića od šljive – šljivovice“.
– Kompletan nominacijski dosije za upis ovog elementa je pripremio Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije pri Etnografskom muzeju u Beogradu na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije Ministarstva kulture Republike Srbije. Predlagači elementa su Etnografski muzej u Beogradu i Narodni muzej Čačak – objašnjava kustos Nataša Mladenović Ribić iz Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije.
Ona je sa koleginicom, višim kustosem i koordinatorom Centra Danijelom Filipović, bila zadužena da pripremi obimnu dokumentaciju za kandidaturu srpske šljivovice koja je podrazumevala i čitav niz fotografija i video-snimaka.
Deo identiteta
– Šljiva i šljivovica predstavljaju marker našeg nacionalnog indentiteta. Reč je o kompleksnom elementu znanja i veština koji se tiču i uzgoja šljive, njene pripreme, ali i prakse korišćenja – ističe Nataša Mladenović Ribić i objašnjava da se nominacija nije toliko bavila istorijskim aspektom upotrebe šljive i šljivovice u Srba koliko argumentacijom da je ta tradicija opstala kroz vekove i da i danas podrazumeva čitav niz znanja i veština: od uzgoja speficičnih sorti šljive, pa do tradicionalne pripreme šljivovice u domaćinstvima, a zatim i rituala upotrebe ovog pića.
– Šljivovicom se nazdravlja na rođenju i krštenju deteta, uz ovo piće se drže zdravice na slavama, ali je šljivovica deo i onih tužnih, posmrtnih rituala u Srba. I to je tradicija koja je opstala kroz sve ove vekove zbog čega je čini reprezentativnim elementom ne samo srpske, već sada i svetske nematerijalne kulturne baštine – ističe Nataša Mladenović Ribić.
Saša Srećković, muzejski savetnik i koordinator za nacionalnu i međunarodnu saradnju Etnografskog muzeja – institucije pri kojoj radi i Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Srbije, kaže da je naša zemlja na listi Uneskovog Nacionalnog registra nematerijalnog kulturnog nasleđa do sada bila upisana sa četiri elementa.
Slava i kolo
Ne odlučuje se o brendu
Nataša Mladenović Ribić pojašnjava da se Unesko ne bavi „brendiranjem“ nekih proizvoda ili običaja, pa se tako nije ni bavio podatkom da su neke zemlje prisvojile šljivovicu kao svoje piće.
– Međutim, upisom u svetski registar, šljivovici je pripalo mesto koje zaslužuje. To ne znači naravno da se i u drugim državama ne pravi ovo alkoholno piće, ali Srbija je pokazala da je ono samo deo njene bogate nematerijalne kulturne baštine – objašnjava Mladenović Ribić.
Srpska lista
U registru – listi elemenata Nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije nalazi se 57 elemenata među kojima su i izrada belmuža, pirotskog kačkavanja, ali i pirotsko ćilimarstvo, pazarske mantije, kosovski vez, erski humor, sviranje na gajdama i fruli, ali i naivno slikarstvo Slovaka, izrada drvenih čutura u selu Pilica, Vukov sabor, čuvanje Hristovog groba, proslava Đurđevdana, paljenje petrovdanskih lila, zdravice, opančarski zanat, vertep – obredne povorke za vreme božićnih praznika ili dragačevski sabor trubača u Guči…
Sveti Trifun i lipicaneri
Odbor za nematerijalnu kulturnu baštinu Unesko ove godine je razmatrao 56 nominacija za stavljanje na popis nematerijalne baštine, uključujući četiri koja zahtevaju hitnu zaštitu, poput grnčarskog umeća vijetnamskog naroda Čami.
Iz zemalja bivše Jugoslavije, uvršteno je i „Pčelarstvo u Sloveniji, način života“, iz Hrvatske „Svetkovina Svetog Trifuna i kolo Svetog Trifuna, tradicija Hrvata iz Boke Kotorske koji žive u Republici Hrvatskoj“.
Registrovana je i tradicija uzgoja lipicanera što je bila zajednička kandidatura Austrije, BiH, Hrvatske, Mađarske, Italije, Rumunije, Slovačke i Slovenije.
