S obzirom na to da su kamate za depozite niske, investiranje u zlato, srebro, kripto valute i slično prilična nepoznanica, postavlja se pitanje gde uložiti novac.
Ukoliko ste u mogućnosti da kupite nekretninu koja daje dobru rentu bez da se značajno zadužujete tu, dugoročno gledano, ne možete puno pogrešiti. Vaš novac vam daje prihod, a nekretnina, pre svega stambena jedinica, uvek je tu.
Ljudi negde moraju živeti pa se to, bez obzira na moguće korekcije cena u narednih godinu ili dve, smatra relativno sigurnom investicijom jer zadovoljavate jednu od primarnih potreba, potrebu za stanovanjem.
Ukoliko međutim imate nedovoljno novca da kupite nekretninu, samostalno bez značajnog zaduživanja, a ipak želite da investirate, imate mogućnost da kupite udeo u nekoj nekretnini preko “unit trusta“ ili pak da (su)finansirate neki projekat, recimo izgradnju stambene jedinice.
S jedne strane imate vlasnika nekog placa koji ne može da dobije kredit od banke, a s druge vi na primer imate slobodnih sredstava. Tu se treba ponašati logikom velikih banaka i dobro se pravno osigurati. Uz obavezan ugovor kod advokata morate tačno znati šta i pod kojim uslovima (su)finansirate.
Kad zanemarite rizik
Prva stvar je da osigurate uloženi novac. Ugovor vam daje za pravo da registrujete svoj interes na predmetnoj nekretnini pod veoma preciznim uslovima, bez nejasnoća. Tu se mora precizirati koji iznos se investira, na koji period i pod kojim uslovima, koja kamata, kao i druge elemente ovog prilično kompleksnog pravnog posla.
Ukoliko je obećana kamata nekog projekta veća, time je investicija potencijalno atraktivnija, ali se time povećava i rizik.
Starija generacija naših čitalaca se dobro seća Gazda Jezde i Dafiment banke gde su kamata na devize iznosile čak 10% mesečno. To je bilo atraktivno i bili su veliki redovi pred bankama gde su ljudi plasirali svoju ušteđevinu.
Redovi su bili još veći pred istim bankama kada su propale, ali su mnogi čekali uzaludno. Prosto je nemoguće da ljudi nisu znali da postoji veliki rizik da izgube ušteđevinu, ali su manje više svesno ulagali verujući da će zaraditi pre nego se nešto desi.
Možda su bili zaslepljeni obećanim profitom pa su naprosto zanemarili očigledan rizik. Radilo se o klasičnoj piramidi, a kada je najveći broj “štediša“ uložio ogromnu količinu novca, sve je stalo.
Formiranje štedne zadruge
Nezadovoljni građani su krivili tadašnju državu, vlasnike tih i takvih banaka, krivili su sve i svakoga. Bez obzira koliko bili kivni kada izgubimo teško stečeni novac, bez obzira što nam je obećano, ipak negde duboko u nama treba da znamo da smo trebali biti oprezniji i da smo se trebali bolje osigurati.
Da li smo bili naivni, da li je neko iskoristio našu dobrotu, naše poverenje, da li je to neko uradio svesno ili nesvesno manje je bitno kada nešto krene po zlu, a to je kada našeg novca naprosto više nema. Da ovde parafraziram jednu poznatu izreku: „Ako želite izaći iz pakla, morate prestati da plešete s đavolom“.
Kada investirate morate tačno znati u šta ulažete novac, osigurati se pravim ugovorima, registrovati svoj interes na projekat, biti upoznate sa detaljima, angažovati profesionalca i tek tada biti sigurni da ne možete izgubiti sredstva.
Možda je vreme da se u situaciji kao šta je ova razmisli o ideji formiranja neke vrste srpske štedne zadruge, pa čak i srpske banke u Australiji. Verujem da postoji potreba za tako nešto jer, naši ljudi imaju ušteđevinu, kamate su niske pa im ta ušteđevina po bankama ne donosi ništa, a s druge strane, zbog restriktivne kreditne politike komercijalnih banka postoji stvarna potreba za svežim kapitalom za profitabilne projekte.
