Kada je 1994. potonuo trajekt Estonija poginulo je 852 ljudi. Novi snimci potonulog broda pokazuju ogromne rupe u trupu.
Brod se počeo naginjati na desnu stranu i situacija je postajala sve gora i gora dok su olujni vetrovi stvarali talase do visine od šest metara. Do 1:50 časova te septembarske noći 1994. godine, trajekt od 150 metara dužine – što je kao 12 autobusa parkiranih jedan iza drugog – bio je već potpuno okrenut na stranu, a posada je drugim brodovima u tom području slala sve uspaničenije pozive upomoć.
Do trenutka kada su stigli prvi spasioci, Estonija je potonula i u roku od samo 25 minuta ležala je na morskom dnu nekih 85 metara ispod površine hladnih voda Baltika, prenosi Jutarnji.hr.
Od 989 putnika i članova posade, samo 137 je preživelo, a zapanjujući broj poginulih bio je na naslovnim stranicama svih svetskih medija. S 852 izgubljena života, bilo je to drugo najsmrtonosnije miroljubivo potonuće nekog evropskog broda nakon Titanika.
Ali kada je, tri godine kasnije, službena istraga o uzroku katastrofe zaključila da se to dogodilo zbog kvara brave na pramčanom delu (svojevrsnom vrhu nosa koji se može otvoriti) – što je omogućilo milionima litara vode da prodru u palubu s automobilima – činilo se da je Estoniji suđeno da postane samo još jedna fusnota u pomorskoj istoriji, prenosi Index.hr.
Međutim, senzacionalna nova istraga okolnosti nesreće menja sve što se dosad o tome mislilo.
Podmornica na daljinsko upravljanje s kamerom koju je koristila TV ekipa u dokumentarcu nastalom u septembru 2019. snimila je ogromne rupe na trupu broda široke najmanje 13 metara.
To je ponukalo premijera Estonije, baltičke države po kojoj je brod i dobio ime, Jurija Ratasa da pozove na otvaranje nove istrage o potonuću.
Tu je inicijativu pozdravio i jedini Britanac koji je preživio nesreću Estonije, 61-godišnji arhitekt Pol Barni, koji veruje da britanske vlasti u olupini skrivaju mračne tajne.
Njegove su sumnje razumljive. Oduvek je bilo zagonetno zašto je Britanija jedina nebaltička država koja je 1995. potpisala Estonski sporazum, kojim je olupina proglašena morskom grobnicom čime je zabranjen bilo kakav pristup, bilo da se radi o znatiželjnim roniocima, nezavisnim istražiteljima ili novinarima.
Ostale potpisnice sporazuma, Švedska, Finska, Estonija, Latvija, Poljska i Rusija, čiji su građani činili većinu smrtnih slučajeva, imale su očigledne nacionalne i geografske interese u toj aferi.
No, Velika Britanija, koja je imala samo dva svoja državljana, nikada nije otkrila je li bila umešana u katastrofu i zašto se složila s odlukom da olupina nikada ne sme biti ponovo posećena, prenosi Index.hr.
Barni vjeruje u priču koja uključuje špijune, vojne tajne i zataškavanja.
„Više od 20 godina preživeli i porodica poginulih čekaju odgovore o tome što se stvarno dogodilo“, kaže Pol. „Možda će pravilna istraga prisiliti britansku vladu da napokon kaže istinu o Estoniji i o tome što se zapravo dogodilo.“
„Nije bila tajna da se sovjetska vojna tehnologija otkupljivala i krijumčarila nakon raspada Sovjetskog Saveza i da je Estonija bila glavni kanal u tom poslu. Zašto je Britanija jedina nebaltička država koja je potpisala ugovor da se olupina ostavi netaknutom i da se zabrani svaka dalja istraga jedne od najgorih svetskih pomorskih katastrofa? To je bizarno“, kaže Barni.
Čini se da nema mogućeg civilnog razloga da Velika Britanija potpiše ovaj ugovor. Jedino objašnjenje može biti vojno. Nikad nismo dobili objašnjenje, a trebali smo ga dobiti.
Više od četvrtine stoleća nakon katastrofe, možda će mu se uskoro ispuniti želja.
Nakon estonskog poziva za novom istragom, švedska vlada pokreće vlastitu istragu o nalazima tima norveških filmaša u svom iscrpnom petodelnom dokumentarnom filmu „Estonija – Otkriće koje menja sve“, koji je tek sada prikazan na kanalu Discovery+ u Velikoj Britaniji.
Dokumentarni film otkriva da je službeno Švedska priznala da su švedske snage koristile MS Estonija za krijumčarenje ruske vojne tehnologije iz estonskog glavnog grada Talina u nedeljama pre potonuća.
U emisiji „Tomlinsonove“ dokaze potkrepljuje još jedan neidentifikovanii agent MI6, koji je tvrdio da je trajekt prevozio informacije o tada vrhunskom ruskom programu balističkih raketa.
Taj je agent takođe tvrdio da su Rusi upozorili Zapad da prekine svoje krijumčarske aktivnosti ili da se suoči s nespecifičnim posledicama.
